Kralj Milan Obrenović je rođen u Marašeštiju, blizu Jašija u Rumuniji 22. avgusta 1854. godine na veleposedu svoga oca Miloša, sina brata kneza Miloša Obrenovića, Jevrema.Otac Milana Obrenovića je kao strani najamnik služio u rumunskoj vojsci i poginuo je u borbi sa Turcima kod Bukurešta 20. novembra 1861. Majka Milana, Elena Marija Katardži je bila ćerka rumunskoh grofa Konstantina Katardžija.Po rođenju Milana, i Miloš i Elena Marija su se razišli.
Milan je bio jedini njihov sin, i imao je jednu sestru Tomaniju. Posle pogibije oca, o njemu se starala majka koja je vodila život raskošne aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije obraćala naročito pažnju. Brigu o mladom Milanu je preuzeo njegov rođak, knez Mihailo Obrenović, knez Srbije. Milan Obrenović dolazi sa šest godina u Kragujevac kod kneza Mihaila koji vodi računa o njemu. Knez mu je obezbedio izvrsnu guvernantu koja ga je vaspitavala i podučavala. Po sazrevanju, knez Mihailo šalje Milana na školovanje u Pariski Licej. Vaspitanje koje je Milan dobio u Srbiji je bilo dosta oskudno. Bio je okružen neprijatnim i neraspoloženim ljudima u Kragujevcu koji su pokušavali na sve moguće načine da ga unazade. Kao jedan od glavnih vaspitača mladog Milana Obrenovića bio je i poznati dubrovački pesnik Medo Pucić.

 

Knez Milan Obrenovic

Posle ubistva kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku, na predlog ministra Milivoja Blaznavca za novog naslednika je proglašen Milan Obrenović, tada četrnaestogodišnjak. U vreme izbora, pošto je bio je maloletan, je umesto njega vladalo namesništvo (Blaznavac, Ristić i Gavrilović), sve do 1872. godine.
Prva mera namesništva bilo je donošenja Ustava 29. juna 1869. kojim je predviđeno da srpski presto, ako bi izumrla zakonita muška linija Obrenovića, mogli naslediti potomci kneza Miloša po ženskoj liniji. Ovaj Ustav je našao dosta otpora u redovima opozicije.
Po sticanju punoletstva, knez Milan Obrenović je 1872. godine preuzeo vlast od namesništva. Na početku svoje vladavine oslanjao se uglavnom na vojsku , pa je radio na njenom jačanju. U spoljnoj politici oslanjao se sve više na Rusiju. U njegovo vreme počinju da se događaju sudbonosni događaji. Kada je u Nevesinju izbio ustanak- „Nevesinjska puška“, 1875. godine, knez Milan je odbio da uzme učešća u njemu i osuđivao taj ustanak. U tom ustanku se pod pseudonomom Petar Mrkonjić borio i budući kralj Srbije Petar Karađorđević. Pod pritiskom javnog mnjenja objavio je Turskoj rat 1876. godine, ali bez doboljno diplomatske pripreme završen je porazom Srbije 1877. godine. Iste godine je ponovo stupio u rat na insistiranje Rusije 2. decembra 1877. godine. Vojska Kneza Milana se kretala prema Nišu, Pirotu i Vranju. Posle potpisivanja San Stefanskog ugovora došlo je do preokreta u politici kneza Milana. Rusi su forsirali Bugare u stvaranju San Stefanske Bugarske, na uštrb srpskih teritorija, pa se knez sve više okreće prema Austro Ugarskoj. Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine Kneževina Srbija je dobila nezavisnost. Posle odluka Berlinskog kongresa gde je Srbija dobila Vranjski, Niški, Pirotski i Toplički okrug, a za uzvrat se saglasila da Austro-Ugarska može da okupira Bosnu i Hercegovinu, knez Milan šalje prvu delegaciju da povede pregovore sa Austro-Ugarskim dvorom. Na čelu delegacije se nalazi Jovan Ristić, vođa liberala obavezao se da u ime Srbije sa Austro-Ugarskom zaključi trgovački ugovor i da izgradi železničku prugu.
Železnička konvencija je potpisana 28. marta 1880. godine. Knez Milan je bio duboko uvređen držanjem Rusije prema Srbiji. Odlazi 1881. godine u zvaničnu posetu Petrovgradu, kod ruskog cara Aleksandra III Romanova. U Petrovgradu je primljen dosta hladno, gotovo sa odbacivanjem. Rusija je potvrdila svoju politiku sa Berlinskog kongresa. Po povratku iz Petrovgrada, knez Milan je svratio do Beča i utanačio pregovore o političkom ugovoru sa Austro-Ugarskom.
Taj dokument je bila čuvena Tajna konvencija, koju je u Beogradu potpisao Čedomilj Mijatović 16. juna 1881. Tajna konvencija je podrazumevala uzajamnu i prijateljsku politiku Srbije i Austro-Ugarske, gde se Srbija obavezala da na svom području neća trpeti politička spletkarenja protiv Austro-Ugarske monarhije, a za uzvrat Austro-Ugarska se obavezala za proglašavanje Srbije za kraljevinu kod drugih sila. Posle ovog sporazuma, prva mera je usledila od predsednika ministarskog saveta Mihaila Piroćanca koji je knezu Milanu podneo ostavku svoje vlade, koja nije prihvaćena.
Sledeći čin je bilo proglašenje Srbije za kraljevinu 21. februara (6. marta) 1882. godine. Car Franja Josif je lično čestitao Kralju Milanu Obrenoviću.





Kralj Milan Obrenović
Odmah po proglašenju Milana Obrenovića za za kralja Srbije, počeo se naglo menjati politički život u zemlji. U to vreme počinju da se stvaraju političke stranke u Srbiji. Stvorene su buržoaske stranke: Radikalna stranka (1831), čiji je vođa bio Nikola Pašić, Liberalna stranka sa svojim vođom Jovanom Ristićem i Naprednjačka stranka kao lična stranka kralja Milana. Narod je počeo da bude nezadovoljan vladavinom kralja Milana. Bojeći se se narodnog nezadovoljstva, a i zbog nabavke novih pušaka, kralj Milan se pozvao na pravo da osnuje stajaću vojsku i naredio da se pokupi oružje naroda i stavi u magacine. Radikali su poveli žestoku borbu protiv režima kralja Milana. Seljaci Timočke krajine pružili su otpor u sakupljanju oružja i po nagovoru radikalne stranke odbili da predaju oružje. U okolini Zaječara i Knjaževca 1883. izbila je Timočka buna koju su kralj Milan i vojska ugušili. Tada je kralj Milan ukinuo narodnu vojsku i počeo da stvara redovnu vojsku, koja će mu biti verna i odana. Posle gušenja bune, kralj počine da progoni radikale zbog čega je njihov vođa, Nikola Pašić izbegao u Bugarsku i odatle nastavio svoj rad.
Politika kralja Milana prema Bugarskoj se počela sve više zaoštravati zbog njegovog veleposeda Bregovo koje je pripalo Bugarskoj kao i zbog stalne pretnje da izbegle radikalske pristalice predvođene Pašićem povrate svoju nekadašnju moć. Ujedinjenje Bugarske sa Istočnom Rumelijom 1885. godine Milan je doživeo kao pripremu za osvajanje Makedonije, što ga je navelo na rat sa Bugarskom. U kratkotrajnom ratu Srbija je poražena, a glavna bitka se odvila na reci Slivnici od 5. do 7. novembra 1885. Mir je sklopljen u Bukureštu, po načelu povratka na prvobitno stanje.
Neposredno posle završetaka Srpsko-bugarskog rata, pokušan je atentat na kralja Milana na vrlo specifičan način. Naime, zaverenici su uspeli da se uvuku u Dvor i da istesterišu grede od njegovog kupatila. Samo zahvaljujući budnosti stražara koji su videli podvalu, kralj Milan Obrenović se spasao.
Zbog ljubavnih avantura došao je u buran sukob sa svojom suprugom kraljicom Natalijom. Posle brojnih peripetija, došlo je do pravno sumnjivog razvoda 1888. godine.
Kao vid prvog popuštanja pred narodom, kralj Milan je još 1. novembra 1887. godine odobrio da zbačeni episkop i mitropolit Mihailo dobija penziju, ali ne i pravo povratka u Srbiju. Iste godine je i produžena važnost Tajne konvencije uz dodatnu odredbu da će Austro-Ugarska štititi interese Obrenovića.
1888. godine proglašen je Radikalski ustav poznat po svojoj liberalnosti i naprednosti. Pri njegovom donošenju, kao uzor je upotrebljen belgijski ustav iz 1835. godine.
22. februara 1889. na proslavi Dana Kraljevine, kralj Milan je objavio svoju abdikaciju. Silazeći sa prestola, kralj Milan je, po Ustavu, odredio tri namesnika, koji su imali vladati do punoletstva kralja Aleksandra.



 

Povlačenje i smrt Milana Obrenovića
Posle ustupanja prestola svome maloletnom sinu, kralj Milan se još neko vreme zadržao u Srbiji. Nakon povratka kraljice Natalije u Beograd, da se nađe mladom Aleksandru, Milan je uspeo da isposluje njeno progonstvu, što je izazvalo nerede 1. juna 1891. godine u Beogradu u kojima su pale i dve žrtve. Kralj Milan je postao nepopularan. Od ruskog dvora je izgleda dobio novčanu pomoć od od dva miliona dinara pod uslovom da se zauvek povuče iz Srbije.
Vlada je na osnovu Milanovog pristanka da ispuni ovaj zahtev, 14. marta 1892. donela zakon po kome se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovo dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra, Milan je imao pravo da dođe i da ostane u Srbiju za vreme trajanja bolesti. U međuvremenu, kralj Aleksandar je izvršio državni udar i proglasio se punoletnim. Posle prvog odlaska i povratka u Srbiju, kralj Milan je u proleće 1895. po drugi put napustio Srbiju, a u zemlju se vratila opet proterana kraljica Natalija Obrenović.
Posle novog dogovora sa sinom, Milan se ponovo vraća u Srbiju 7. oktobra 1897. Aleksandar mu je dao položaj vrhovnog komandanta aktivne vojske, a Milan ju je počeo osposobljivati i osavremenjivati.
Na Milana Obrenovića je pokušan još jedan atentat, na Ivanjdan 1899. kada je jedan radikal pokušao da ga ubije. Milan Obrenović je odmah počeo novi obračun sa radikalima.
Do novih problema sa kraljem Aleksandrom dolazi posle njegove odluke da se oženi Dragom Mašin. Kralj Milan ga je prekorio u pismu i nije mu dao blagoslov. Nakon toga, Milan je zauvek otputovao iz Srbije krajem 1900. godine. Jedno vreme je boravio u Karlsbadu, pa zatim u Temišvaru, da bi poslednje trenutke proveo u Beču.
Tu se smrtno razboleo od upale pluća. Lekarski konzilijum koji ga je pregledao je rekao da mu nema spasa. Car Franja Josif, u znak dobrih odnosa je obezbedio jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da do zadnjeg časa bude s njim.
Često su Milana spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver da prekrati sebi muke. Dok je bio u agoniji, uspeo je da se poveri Zičiju da se nikako ne sahranjuje u Srbiju. Često bi po prestanku bolova, grlio Zičija, govoreći:
"Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?"
U bunilu je često dozivao vukove, a jednom je i tražio da ga vode da gleda komad Rakovskog u pozorištu. Milan Obrenović je umro u Beču 29. januaraa 1901.od upale pluća u 47.godini života.
Sahranjen je u Krušedolu, pored knjeginje Ljubice.