LJUBAVI KRALJA MILANA

O ljubavima i ljubavnim slabostima srpskog kralja Milana treba govoriti poznajući njegovo vaspitanje. Naime, ovaj Obrenović je takoreći odrastao bez roditelja, vaspitavali su ga u Parizu i Beogradu prilično različite ličnosti. Po nagovoru jednog ministra propušio je u šesnaestoj godini. Tadašnji namesnici podveli su maloletnom Milanu dve žene po službenoj dužnosti, od kojih sa prvom "nije bilo ništa", a sa drugom sve.

O kralju Milanu izrečena su kontroverzna mišljenja, savremenika i istoričara. Jedni su ga hvalili, drugi su ga preterano kudili. Sud istoriografije o našem prvom kralju posle Kosova, kako se onda govorilo, sasvim je nepovoljan.
Milan Obrenović rođen je u Manasiji (Vlaška), 22. avgusta 1854. godine. Nije dugo bio sa roditeljima, ocem Milošem  i majkom Marijom. Majka Marija bila je jedna od najlepših žena vlaške aristokratije, čuvena po svojoj ljupkosti i živom duhu, a otac Miloš glasio je za razmaženog jedinca i osobu nenaviklu na obaveze. Milošev i Marijin brak postao je nemoguć, i posle rađanja Milana ubrzo su se razveli. Iako je tek nakon porođaja stupila u ljubavne odnose sa knezom Aleksandrom Kuzom, protivnici dinastije Obrenović izmislili su da je otac budućeg srpskog kralja bio rumunski knez. Stojan Protić, istaknuti radikalni prvak, napisao je u "Samoupravi" tekst u kojem je tvrdio da je Milan zapravo - Kuzić, a ne - Obrenović. Ovu nesuvislu tvrdnju osporio je još Slobodan Jovanović: "Po mnogim svojim osobinama on je čist Obrenović".
Brigu o Milanu vodila je majka, jer mu je otac Miloš rano umro, a zatim kneževi Miloš i Mihailo. Kada je imao devet godina, srpski vladar uzeo ga je od majke i poslao na školovanje u Pariz, kod profesora Hieta. Tek 1867. upisan je u jedan pariski licej. Iako nije uživao zvanje prestolonaslednika, već naredne godine stupio je na presto, posle ubistva kneza Mihaila. Na njegovom vaspitanju radilo se više za vreme Drugog namesništva (1868-1872). Odrastao gotovo bez roditelja, vaspitan u Parizu i Beogradu, kljukan raznim zanimanjima, on je u pogledu "moralnog vaspitanja" ostavljen sam sebi. Propušio je u šesnaestoj godini po savetu jednog ministra.
Za vladavine Milana Obrenovića Srbija je stekla nezavisnost (1878) i postala kraljevina (1882) s parlamentarnim uređenjem, na osnovu Ustava iz 1888, jednim od najdemokratskijih ustava u Evropi 19. veka. Dakle, Milan Obrenović je bio knez od 1868, a kralj od 1882. godine.
Milan Obrenović bio je najlepši srpski vladar. Stasit, lepih i pravilnih crta lica, živih očiju ("oči svoje majke kokete"), ali sa uvučenom i tankom gornjom usnom i isturenom bradom, što mu je, u vreme srdžbe, davalo lik ćudljiva vladara. Kada je umro u Beču 1901, doktor Paltauf, profesor univerziteta koji je balsamovao telo Obrenovića, izjavio je da "nikada nije video plastičnijeg i pravilnijeg razvijenoga tela. Kralj Milan bio bi, veli, savršen model za najlepšu mermernu statuu".
Život kralja Milana bio je buran, kao i kneza Miloša. Mnogi politički događaji i učestale ljubavne avanture smenjivale su se neverovatnom brzinom.
Savremenici su zapazili da je kralj Milan bio u ljubavi sentimentalan. Vladan Đorđević, kraljev lični lekar, primetio je: "Milan beše skoro do bojažljivosti uzdržljiv prema ženama, ali gde je video samo malo toplije osećanje prema sebi, tamo je onda celom dušom ostajao uhvaćen". Živ i bujna temperamenta, kralj Milan upuštao se u ljubavne veze sa puno strasti.
Karakteristično za ovog Obrenovića jeste da se svaka iole ozbiljnija veza brzo pretvarala u veliku ljubav, koja se mogla završiti brakom. Time je često sebe i druge dovodio u nemala iskušenja.
Milan Obrenović brzo se zagrevao za žene i tada je bio spreman da za njih sve učini. U ljubavi je bio kratkog daha i brzo bi se istutnjao i naglo zahladneo. Tokom svog kratkotrajnog života on nije imao nijednu trajnu ljubav. Lep, razvijen, sentimentalan, nasrtljiv i slatkorečiv, uz to još i vladar, Milan je imao uspeha kod žena. Još onda se govorilo da je malo ljudi koji su voleli ženski rod kao on. Da je kojim slučajem živeo u srednjem veku, piše Vladimir Ćorović s blagom dozom podsmeha, bio bi jedan od boljih primera za "Dekamerona".
O ljubavnom životu kralja Milana ostale su mnoge istinite i neistinite priče koje su ga pratile od mladosti pa do groba. Lukavi i prepredeni Blaznavac, prikriveni pretendent na srpski presto, posredstvom lekara Mašina pustio je lažni glas da je knez hermafrodit. Uz takvog namesnika i budućeg predsednika vlade, Obrenoviću nije bilo lako.
Bilo je uobičajeno u uglednijim beogradskim porodicama, pa i kod Obrenovića, da njihove sinove upoznaju sa ljubavnom veštinom iskusnije gospođe, koje bi za trud dobile pristojnu nadoknadu. Porodica i namesnici trudili su se da osamnestogodišnjem knezu privedu gospođu prikladnu tom činu. Ne zna se ime te gospođe, ali se zna da je do ovog čina došlo decembra 1872. godine i da je proba bila neuspešna. Kalaj je zapisao u "Dnevniku" da knez do tada "nije dodirnuo nijednu ženu".
Namesnicima nije bilo svejedno s kojim će osobama mladi knez stupati u ljubavne odnose. One su morale biti potpuno bezopasne žene, koje ne bi koristile svoj uticaj na kneza i usmerile ga protiv namesnika i ministara. Dakle, knez Milan nije sam pronašao svoju prvu ljubav; namesnici i porodica su mu priveli prvu ženu koja ga je uvodila u carstvo ljubavi. Bila je to osoba koja je imala da mu posluži samo za prvi trenutak, za prva ljubavna iskustva. Potom je privedena pukovnica B. da i ona "posveti mladog kneza Milana u ljubavne funkcije". To je već bilo dovoljno za početak.
Pouzdano se zna samo za nekoliko kneževih ljubavnih veza pre stupanja u brak. Pera Todorović navodi da je knez imao dve milosnice, ali je ostavio podatke samo o jednoj. I Slobodan Jovanović piše o drugoj kneževoj ljubavi pre ženidbe, ali ni on ne navodi njeno ime, već kaže da je to bilo (1873) u vreme Ristićevog pada i samo zapisuje da je reč o "ženi jednog beogradskog advokata". Kao i svaki početnik, umesto da skriva, on je o ovoj vezi toliko razglasio da je danima hranio skandaloznu hroniku prestonice. Kada je u dvoru organizovao "garden parti", njegova metresa pojavila se na balkonu s ružom u ruci, izigravajući kneginju. "Knez je piljio u nju blaženo; njegovi gosti posmatrali su taj prizor ispod oka, i tumačili ga na svoj način". Iako kneževo "šegrtovanje" nije dugo trajalo, i to je bilo dovoljno da vladar i njegova ljubavnica budu predmet učestalih sablažnjivih razgovora beogradskih znatiželjnika.
Prva izabranica Milanova srca bila je Leposava Novaković, udova Dimitrija Novakovića, a kći Nikole Stefanovića. Mlađani knez upoznao je Leposavu na jednom dvorskom balu. "Ona sama bila je lepa, ne vrlo bistra, beskrajno lenja", piše Slobodan Jovanović. Mlada i koketna, sa zanosnim crnim očima, Leposava je ostala udovica u doba u kojem su žene najlepše. Još je iz vremena Vuka Karadžića ostala priča o mladim udovicama kao najboljim ljubavnicama.
Ljubavna veza između kneza i Leposave trajala je nešto više od pola godine, od jeseni 1874. do proleća 1875. Savremenici su zapisali da su se uzajamno i iskreno voleli. Viđali su se i susretali u Beogradu i Pešti.
Iskusnija od kneza, zanosna i čulna, brzo je osvojila i slomila jedno srce još neotporno na ženske čari. Milan se toliko zaljubio da je Lepi ponudio brak, bez dogovora sa ministrima, koji su već počeli da brinu o njegovoj ženidbi. Leposava je bila otresita žena, koja je znala od početka da ne može da bude srpska kneginja. Ona je volela Milana, a ne kneza Milana. Kada je Milan čuo da ministri glasno razmišljaju o njegovoj ženidbi, postao je nervozan! "Mladi knez se telesno pokorno podavao iskrenom milovanju mlade i nežne žene" i, na njeno malo iznenađenje, ponudio joj je brak. Bio je spreman i presto da napusti zbog nje.
"Šta da ostaviš? Šta da napustiš? Presto i krunu? To se nikada ne ostavlja, knjaže moj", iskreno ga je uveravala ljubavnica.
Uzaludno je bilo njegovo pravdanje: "Ja nisam tražio ni krunu, ni presto. Uzeli su me iz Pariza i doveli amo".
Naposletku su se morali rastati. Leposava mu je obećala da će se povući u prisenak, u zaborav, i da će živeti od uspomena i radovati se njegovim uspesima. Međutim, obećanje nije uspela da održi, a ni knez nije bio ravnodušan prema njoj i posle ženidbe sa Natalijom. Kada je saznao da njegov brat od tetke, Aleksandar Konstatinović, sin Ankin a brat Katarinin, učestalo posećuje njegovu bivšu ljubavnicu, toliko se naljutio da ga je umalo uhapsio. Aleksandar je morao da prekine svoje posete Leposavi i time je odobrovoljio kneza.
Ženski deo beogradske čaršije pratio je sa posebnom pažnjom ljubavne avanture poslednje dvojice Obrenovića. Raspričane, neka više, a neka manje, beogradske gospođe stvarale su javno mnjenje i ponekad su znatno uticale na neke događaje. "Neke gospe torokuše", kako se izjasnio jedan savremenik, "tek udatoj kneginji Nataliji ispričale su kneževu ljubavnu aferu s Leposavom, kazale su joj gde stanuje i uverili da se knez i dalje s njom sastaje. Kneginji je smetalo što je, prilikom izlazaka s mužem iz dvora i odlazaka u Topčider, prolazila pored Leposavine kuće, dok je ona uvek nakinđurena visila na prozoru "i gledala ih drskim pogledom". Kneginja je zatražila od kneza da ukloni Leposavu iz Topčiderske ulice "jer ne može trpeti da joj jedna nevaljalica prkosi". Bivša kneževa ljubavnica morala je da potraži novi kvartir, tamo gde nisu prolazila dvorska kola. Time je prestala svaka veza s Leposavom.
Leposavu su zbog veze sa knezom zvali madam Pompadur. Ona je bila dovoljno mudra da sačuva čitav svežanj kneževih ljubavnih pisama i da njega i srpsku vladu ucenjuje prodajom tih pisama jednoj zainteresovanoj državi. Mašući kneževim ljubavnim pismima, dugo je uživala stalnu rentu, koja joj je redovno isplaćivana. I dok je bogati deda Miloš sam podmirivao svoje odslužene ljubavnice, siromašnijem unuku u pomoć je priskočila država.
Austrougarski konzul Benjamin Kalaj pažljivo je pratio kneza Milana i sve što je s njim bilo u posrednoj ili neposrednoj vezi. Otuda pleni pažnju njegovo saznanje da je knez Milan bio u velikom prijateljstvu s Aleksandrom Konstatinovićem i Simkom Germani, vanbračnom kćeri Anke Konstatinović, njegove tetke. O Milanu i Simki ostavio je samo dva podatka, iz kojih se nesumnjivo vidi da su veoma kratko bili u ljubavnim odnosima. On za Simku piše 27. oktobra 1874. sledeće: "Možda je sad već i kneževa ljubavnica". Nepunih mesec dana kasnije je zapisao: "Kažu još da je knezu dosadila Simka, koja mu je bila dragana, i sad hoće da se upusti sa Kaljevićkom, a Simku hoće da uda za Piroćanca".
O ovoj kneževoj rodoskrvnoj avanturi ili se nije znalo, ili se brižljivo prikrivala. Simka i Milan bili su u četvrtom stepenu srodstva, dakle veoma bliski rođaci.
Nije se tačno znalo zašto je Simka napustila Beograd i preselila se u Rumuniju na svoje porodično dobro. Stojimirović je pretpostavljao da je ona utekla iz Srbije zbog flerta s Milanom Bogićevićem. Bio bi to jedan sasvim bezazlen razlog u odnosu na rodoskrvnu vezu sa srpskim knezom. Za sada, može se samo pretpostaviti da je pod pritiskom porodice, pre svega babe Tomanije, došlo do prekida te nerazumne kneževe ljubavne avanture i da je Simka jednostavno udaljena iz Srbije, u koju se više nikada nije vraćala. Po svemu sudeći, baba Tomanija, najstariji član vladalačkog doma, kojoj je bila poznata rodoskrvna veza kneza Mihaila s Jekatarinom, svojom kćeri, i Katarinom, svojom unukom, poučena prethodnim zlim iskustvima, sprečila je tu avanturu. Bog jedini zna kako se osećala staromodna baka gledajući ljubavne odnošaje svojih najbližih, okončavane sa tragičnim posledicama.

početna strana