Београд

Београд, град веома бурне историје, један је од најстаријих у Европи. Његова историја траје пуних 7000 година. Простор око великих река Саве и Дунава био је насељен још у палеолитском периоду. Из старијег каменог доба, потичу остаци људских костију и лобања неандерталаца, пронађени у каменолому код Лештана, у пећини на Чукарици и у близини Бајлонијеве пијаце.
Остаци културе млађег каменог доба, пронађени су у Винчи, Жаркову и у Горњем граду, изнад ушћа Саве у Дунав. То указује да је простор Београда био насељен у континуитету и да је интезитет тог насељавања бивао све јачи. Многа данашња насеља београдске околине леже на културним слојевима ранијих праисторијских насеобина.
Винча крај Београда спада у ред најзначајнијих насеобина и културних налазишта праисторијског периода. Археолошке ископине на Роспи ћуприји, Горњем граду, Карабурми, Земуну и Винчи потврђују претпоставке да је подручје Београда било интезивно насељено и да се његово становништво бавило плужном земљорадњом и другим пратећим привредним дjелатностима. На овим локалитетима откривене су некрополе бронзаног и металног доба као и докази различитих културних утицаја.

Српска владавина Београдом почиње 1284. године, када српски краљ Драгутин као зет и вазал мађарског краља Ладислава IV добија на управу Мачву са Београдом. То је био период интензивног насељавања српског живља и јачања утицаја Српске православне цркве. Ту је Драгутин имао свој двор. Новосаграђена Саборна црква, била је оличење снаге и богатства младе српске државе. Смрћу краља Драгутина на престо долази његов брат Милутин, који кратко вријеме влада Београдом, јер град, 1319. године, освајају и до темеља руше Мађари. Порушени и запустјели град постаје погранична база угарском одупирању ширењу српске државе са југа, у вријеме цара Душана. У таквом стању Београд дочекује XV век, када на историјску сцену Европе ступају Турци, нова велика освајачка сила.

У жељи да се што спремније одупру турској најезди и на Сави и Дунаву имају јако упориште, Мађари дозвољавају изградњу Београда за вријеме деспота Стефана Лазаревића. Он је Београдом владао од 1403. до 1427. године, и то је вријеме правог процвата града. Београд је не само престоница српске државе, већ и најважнији привредни, културни и вјерски центар. Граде се: Митрополитска црква, нова тврђава (цитадела), деспотов дворац, болница и библиотека. Трговци добијају повластице и долазе богати и способни људи, који доприносе просперитету града. Претпоставља се да је град тада могао бројати 40-50 хиљада житеља.

Деспотов насљедник Ђурађ Бранковић, био је принуђен да град преда Мађарима, а он по угледу на Београдску, подиже Смедеревску тврђаву. У вријеме стогодишње угарске владавине измијењена је цјелокупна структура становништва и изглед самог града. Град почиње нагло да стагнира, а потиснуто српско становништво живјело је у предграђу и њему није био доступан Горњи град. Угарски краљ Сигисмунд све више насељава мађарско становништво и шири утицај католичке цркве.