">
">
Dragoljub M. Mihailović je rođen 26. aprila (po
julijanskom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u Ivanjici. Draža je dobio ime po
Dragoljubu Draži Petroviću, ocu njegove majke Smiljane, domaćinu raškog sela
Tisovica. Dražin otac Mihailo Mihailović (rođen je 20. aprila 1863. godine u
Požarevcu, od oca Milosava i majke Ekatarine. Dražin deda Milosav bio je
zanatlija - papudžija.
Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo
Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece.
Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je
verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je
mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu,
kada je ovaj fakultet tek osnovan, tako da je spadala u red prvih arhitekata u
Srbiji. Kasnije se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji
se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je
radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj
ulici. Osuđena je zbog kolaboracije ca okupatorima, te streljana posle ulaska
oslobodilačke vojske u Beograd.
Draža, Milica i Jelica rano su ostali bez roditelja. Otac Mihailo je umro od
tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju, a majka Smiljana pet godina kasnije.
Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major
Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici
(danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala
Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu,
major Mihailović beše omiljen i poznat kao "čika Vlajko". Oficiri su bili i
Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao
upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.
Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Draža je ujesen 1904. godine
upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri
razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj Vojna karijera
Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne
akademije u Beogradu. Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen
u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin
pitomca-podnarednika. U septembru 1912. 43. klasa Niže škole vojne akademije je
krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv
Bugarske.
Mihailović je bio u 2. prekobrojnom puku Drinske divizije, na dužnosti ađutanta
u 1. bataljonu, pa je bio upućen na bojište. Drugi prekobrojni puk bio je u
sastavu Drinske divizije, ali je pridodat Dunavskoj diviziji 2. poziva koja se
sastojala od četiri pešadijska puka i učestvovala je u bici kod Kumanova. Posle
Kumanovske bitke Draža je unapređen za narednika i bio je odlikovan srebrnom
medaljom za hrabrost. [1]. U Drugom balkanskom ratu 1913, protiv Bugara, 2.
prekobrojni puk je opet bio u sastavu Dunavske divizije 2. poziva, na pravcu od
Stracina do Krive Palanke, ali je ubrzo odvojen i dodan Moravskoj diviziji 2.
poziva i učestovao je u borbama na Zletovskoj reci i dalje na Kočanima.
Dragljub Mihailović je u ovoj bici učestovao kao vodnik jedne pešadijske čete.
Bio je ranjen i odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost, a ubrzo posle bitke, 18.
jula, proizveden je, zajedno sa celom svojom klasom, u čin potporučnika.
Posle rata izbila je albanska pobuna, pa je Mihailović krenuo za Rašku oblast.
Posle nekoliko meseci vraćen je u Beograd na doškolovanje. Sledeće godine je
izbio Prvi svetski rat, čime je Mihailović onemogućen da pređe iz pešadije u
artiljeriju.
Prvi svetski rat
U Prvi svetski rat Draža Mihailović je stupio u 3. prekobrojnom pešadijskom puku
1. poziva, koji je pripadao Drinskoj diviziji. U Cerskoj bici učestovao je kao
vodnik 3. čete 1. bataljona. 9. septembra postao je i zastupnik ranjenog
komandira 2. čete 3. bataljona, kapetana 2. klase Čedomira Stanojlovića.
U Kolubarskoj bici, Dragoljub Mihailović, sada vodnik 3. čete 1. bataljona, se
istakao 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plamomištu gde je ostao
na položaju iako mu je bataljon odstupio. Predložen je za zlatnu medalju za
hrabrost.
Ratnu 1915. godinu Mihailovićev 3. prekobrojni pešadijski puk započeo je kod
Šapca, početkom jula, da bi krajem septembra nastavio borbu protiv Nemaca u
okolini Požarevca. Tu je dobio novu dužnost komandira 4. čete 3. bataljona. Zbog
velikih gubitaka, njegov bataljon je rasformiran 10. oktobra. Tada je
prekomandovan u pukovsko mitraljesko odeljenje, koje je imalo četiri mitraljeza
zaplenjena od Austrougara.
Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske
prema jugu. Polovinom tog meseca otpočela je povlačenje srpske vojske kroz Crnu
Goru i Albaniju. U sastavu svog mitraljeskog odeljenja, Draža se povlačio na
potezu Berane-Podgorica-Skadar.
Mihailovićev 3. prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku
diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos. Od 15. februara 1916.
godine Mihailović je u sastavu mitraljeskog odeljenja 2. bataljona 23.
pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem 3. i 2.
prekobrojnog pešadijskog puka i poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je
22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta.
Na Solunskom frontu Mihailović je učestovao u borbama na Ostrovskom jezeru,
Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu,
Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11.
septembra 1916, teško je ranjen. Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog
posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je
ponudila službu u pozadini, međutim, on je to odbio. Posle oporavka, vratio se u
svoju jedinicu na prvu liniju fronta, aprila 1917. godine.
Početkom sledeće godine, Mihailović je sa svojim mitraljeskim odeljenjem
prebačen u novoosnovani i jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U
sastavu te divizije učestovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu
unapređen je u čin poručnika, 25. januara 1918. godine.
Orden belog orla sa mačevima 2. reda dobio je 14. januara 1918. godine, za
stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23.
puka, jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad,
Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom
komandanta divizije. [2]
gimnaziji. U obe gimnazije bio je među najb Oslobađanje Srbije ponovo nije
donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje albanske pobune. Na
Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919.
godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju.
Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu
gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3.
čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde.
Međutim, nije se dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani
Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan
Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuo boljševičku
revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio
pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od
mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28.
pešadijski puk u Skoplje.[1]
Nekoliko meseci posle svog prvog boravka u zatvoru, Mihailović je, 11. aprila,
još jednom odlikovan zlatnom medaljom za hrabrost. 11. maja je postavljen za
vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Usledilo je
unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden
belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine.
Te, 1920. godine, oženio se sa Jelicom Branković, ćerkom pukovnika Jevrema
Brankovića. Jelica i Dragoljub su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921,
Ljubivoja 1922 i Vojislava 1924 i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u
Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo
pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je dečiji lekar radiolog
u penziji i danas živi u Beogradu.
Sledeće, 1921. godine, Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra,
službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi.
Vratio se u Beograd pošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne
akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu,
5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a
24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase.
Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a
šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925.
godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. U
generalštabnu struku je preveden 24. februara 1926, koja se može porediti sa
današnjom titulom doktora vojnih nauka. U to doba Kraljevina Jugoslavije je
svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Mihailović
obreo u Parizu 1930. godine.
Pre nego što će otići u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji.
Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19.
marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne
komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na generalštabne poslove u štabu
kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik
načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a
jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde.
Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik
strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2.
reda dobio je 25. januara 1928. godine, a 17. decembra 1933. Orden jugoslovenske
krune 2. reda. Čin pukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine.
Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara
1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje generalštaba ministarstva
vojske i mornarice. Tu je ostao do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u
Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski
jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu
je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra,
koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofiji dobio je i
pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana prestolonaslednika Petra
Karađorđevića.
Mihailović je maja 1936. godine na zahtev bugarske vlade povučen iz Sofije,
pošto je uspostavio kontakte sa nekim kompromitovanim bugarskim oficirima, pa
jepremešten za vojnog atašea u Pragu. Pukovnik Draža Mihailović je stigao u
Prag 22. maja 1936. godine i ostao je tu do maja naredne godine. U Pragu se nije
bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih
aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom
prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3.
reda.
Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba
Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u
kasarni Vojvoda Mišić. Tu je, 1. decembra 1937, odlikovan Ordenom jugoslovenske
krune 3. reda. Aprila sledeće, 1938. godin`e, Mihailović je prešao za komandanta
39. pešadijskog puka u Celju, koji je pripadao istoj divizionoj oblasti. Tokom
službe u Celju, svojim pretpostavljenim je predstavio plan za reorganizaciju
jugoslovenske vojske na nacionalnoj osnovi - na srpsku, hrvatsku i slovenačku -
jer je verovao da je nacionalno homogene vojske biti bolje od mešovite, što će
uvećati jedinstvo vojske i borbene sposobnosti. Njegovi pretpostavljeni su
odbacili ovaj plan i 1. novembra 1939. su ga kaznili sa 30 dana zatvora.
Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Mihailović se vratio u Ljubljanu,
ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje do avgusta, kada je
postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu.
Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi.
Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u britanskoj
ambasadi, nemački poslanik Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru
inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava
Mihailovića sa 30 dana zatvora. Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po
kazni, upućen za pomoćnika načelnika generalštaba primorske armijske oblasti,
23. oktobra 1940. godine.
oljim đacima. Izbegavajući da ga okupator zarobi u Aprilskom ratu, pukovnik
Dragoljub Mihailović se sklonio na Ravnu goru i sredinom maja 1941. od nekoliko
oficira i podoficira (kojima su se postepeno pridruživali i drugi oficiri i po
neki političar), oformio grupu svojih pristalica. Svoju aktivnost je usmerio na
uspostavljanje veza sa britanskom obaveštajnom službom (uz pomoć američkog i
turskog poslanstva u Beogradu) i preko nje sa jugoslovenskom emigrantskom
vladom. Mihailović je već početkom avgusta uspeo da obavesti predsednika
kraljevske vlade Dušana Simovića o svojoj grupi i njenim namerama, tražeći
podršku i pomoć i stavljajući se vladi na raspolaganje. Mada ovo nije bila
direktna veza već preko posrednika (Engleza) već od leta 1941. Draža Mihailović
održava stalne kontakte i s Britancima i sa emigrantskom vladom. U noć između
17. i 18. septembra 1941. kod Petrovca na Moru iz savezničke podmornice iskrcala
se kombinovana britansko-jugoslovenska vojno-obaveštajna misija, sa kapetanom
Bilom Hadsonom na čelu i početkom oktobra stigla na Ravnu goru u štab Dragoljuba
Mihailovića.
Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom:
Nemačka poternica za Dražom iz decembra 1941.
Od tada pa sve do potpunog razlaza Engleza i Draže Mihailovića (juna 1944.),
četnici Draže Mihailovića su imali stalnu vezu i punu podršku emigrantske vlade.
Ona je Dražu Mihailovića stalno unapređivala (od pukovnika do armijskog
generala) i postavila za načelnika štaba komande Jugoslovenske vojske u
otadžbini i ministra vojnog.
Nemačka poternica za generalom
Dražom Mihailovićem iz leta 1943.
Radi pridobijanja pristalica iz raznih društvenih slojeva, prvenstveno u srpskom
narodu, Mihailović je pravio nekoliko političkih programa, koji posebno oni iz
1941. godine pokazuju njegova politička opredeljenja. U prvom programu od juna
1941., u prvoj tački on sa Stevanom Moljevićem proklamuje svoja politička i
vojno strateška opredeljenja. U njemu se kaže: Održavanje neprijateljskog stava
prema okupatorima i njihovim pomagačima, ali za sada do daljeg ne ulaziti u
neposredne borbe, osim u slučajevima samoodbrane kao što je slučaj u
Hrvatskoj....
Za rad u prelaznom periodu Mihailović je isticao da se po svaku cenu onemogući
građanski rat među Srbima. U odeljku priprema za normalno stanje D. Mihilović
kaže: Smatrati vladu u emigraciji legalnom vladom dok traje rat i po mogućnosti
održavati vezu sa njom, što je potvrda njegovog strateškog opredeljenja –
restauracija Kraljevine. U delu Programa koji govori o periodu sloma okupatora
dominantna su dva zadatka:
kazniti sve koji su služili neprijatelju i koji su svesno radili na istrebljenju
srpskoga naroda, i
učiniti homogenim srpsku državnu zajednicu, tj. stvaranje Jugoslavije i unutar
nje Veliku Srbiju.
Ravnogorski četnički pokret prvenstveni se rukovodio ideologijom velikosrpskog
državotvorstva. Dragiša Vasić i emigrantski ministar inostranih poslova Momčilo
Ninčić već su bili načisto s tim da Jugoslaviju uopšte ne treba obnavljati, ali
se iz spoljnopolitičkih razloga takav stav se nije javno iznosio.
Četnički proglasi često sadrže pozive na jedinstvo, slogu i ravnopravnost svih
Srba, iz raznih srpskih predela, o čemu predratne vlasti nisu dovoljno vodile
računa izazivajući opravdano nezadovoljstvo kod takozvanih Srba prečana.
Ponašanje kraljevske vlade u Londonu, u određenim fazama i kralja, i krajnja
politička nesposobnost, predstavljali su ogromno opterećenje za ravnogorski
četnički pokret i ključni remetilački faktor u koncipiranju njegove jedinstvene,
koherentne i čvrste ideologije. Većina emigrantskih političara su i dalje bili
puni obzira prema Hrvatima, dok su ustaški pokolji Srba nalagali kao jedino
racionalno rešenje definitivno srpsko-hrvatsko razgraničenje. Dragiša Vasić je
insistirao da se četnički pokret oštro kritički distancira od vršljanja
kraljevske vlade i posebno njenih hrvatskih ministara koji su stvarali veliku
zabunu u očima zapadnih saveznika po pitanju prilika u okupiranim
južnoslovenskim zemljama.
25. maja 1942. u
časopisu Tajm je izašao članak o Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na
naslovnoj strani.
Ravnogorska velikosrpska ideologija je, 1942. ovladala i svim sledbenicima
generala Milana Nedića, pa je to vreme najvećeg entuzijazma u vojnim formacijama
i političkim grupacijama generala Draže Mihailovića. Poraz u bici na Neretvi, je
uzdrmao pokret i u njemu razviti izvesne centrifugalne tendencije, slabljenje
discipline i idejnu dezorijentaciju tokom 1943. godine.
Na Teheranskoj konferenciji Staljina, Ruzvelta i Čerčila je doneta odluka o
obnovi jugoslovenske države i pružanju pomoći Titovim partizanima, i to 28.
novembra 1943, dan uoči zasedanja AVNOJ-a.
Kao pandam Drugom zasedanju AVNOJ-a od strane KPJ krajem 1943. godine, polovinom
januara 1944. u selu Ba održan je Svetosavski kongres pripadnika JVuO.
Najteži udarac četnicima Draže Mihailovića, ipak je zadao kralj Petar II
Karađorđević. Kralj je smenio u junu 1944. godine Božidara Purića sa mesta
predsednika vlade i postavio Ivana Šubašića.
Izdaja zapadnih saveznika i prepuštanje cele Jugoslavije komunističkom vođi Titu
ideološki su potpuno dezorijentisali Ravnogorski četnički pokret, jer su sve
njegove političke projekcije počivale na proceni da će doći do iskrcavanja
zapadnih saveznika na Balkanu, njihovih sukoba sa Sovjetskim Savezom u
nepojmljivom antikomunizmu Ruzvelta i Čerčila. Ništa se od toga nije ispunilo. U
vojnoj strukturi četnika dolazi do poremećaja, razbijanja jedinstva,
nediscicpline i osamostaljivanja regionalnih komandanata, od kojih svaki počinje
da vodi neku sopstvenu politiku. Mnogi od njih već otvoreno verbalno istupaju
protiv Draže Mihailovića i njegove politike, osporavajući mu dalje vođstvo i
kompetentnost. Petog maja se Mihailović poslednji put čuo sa radio-stanice. Na
Vaskrs 6. maja 1945. u 11 časova vojničke kolone su stale. Posle kratke službe
pročitana je poslednja Mihailovićeva zapovest:
”Produžićemo i danas ka postavljenom cilju. Naša borba i naša patnja su za prava čoveka, Bogom dana. Mi možemo u toj borbi i izginuti, ali je njena pobeda sigurna, pobeda i blagodeti za preživele i potonje. Uveren u vašu rešenost da istrajete do kraja, ja vam se obraćam dragi moji saborci, svojim pozdravom, Hristos Voskrese!”
Nedelju dana kasnije, praćena od komunističkih trupa i avijacije bivših saveznika, na Zelengori je izginula glavna masa Mihailovićevih snaga. Van očiju svetske javnosti, komunisti nisu zarobljavali ravnogorce. Najmanje 9300 Mihailovićevih boraca je likvidirano pre ili posle zarobljavanja. Ironično, prvi čovek koji se sa oružjem u ruci i gerilskim formacijama pojavio u borbi protiv Nemaca u proleće 1941. godine, ostao je poslednji i jedini u šumi 1945. godine. Kao što je nekada prvi ustao u protest protiv nemačke okupacije u Evropi, tako je po završetku rata bio takođe, prvi u protestu protiv uspostave komunističkog režima u Jugoslaviji.
Suđenje generalu Mihailoviću održano je od 10. juna do 15. jula 1946. godine. Uz
glavno-optuženog Mihailovića suđeno je većoj grupi ljudi: Dr. Stevanu Moljeviću,
Dr. Mladenu Žujoviću, Dr. Živku Topaloviću, Đuri Viloviću, Radoslavu Radiću,
Slavoljubu Vranješeviću, Milošu Glišiću, Prof. Slobodanu Jovanoviću, Božidaru
Puriću, Dr. Momčilu Niniću, Petru Živkoviću, Radoju Kneževiću, Dr. Milanu
Gavriloviću, Živanu Kneževiću, Konstantinu Fotiću, Dragomiru Jovanoviću,
Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mušičkom, Bošku Pavloviću,
Dr. Lazaru Markoviću i Dr. Kosti Kumanudiju. Mihailovićeve sudije su bili
Mihailo Đorđević (Predsednik veća), Milija Laković, Mihailo Janković, Nikola
Stanković i Radomir Ilić (sudije) i Todor Popadić (sekretar). Tužilac je bio
pukovnik Miloš Minić, kome je pomagao Miloš Jovanović.
Od 47 tačaka
optužnice koju je Miloš Minić pročitao 10. juna 1946. u Beogradu, Draža je
osuđen po osam tačaka. Prva je glasila:
„Kriv je što je od početka druge polovine 1941, pa za sve vreme rata i neprijateljske okupacije organizovao i rukovodio oružane četničke formacije poznate pod imenom "četnici Draže Mihailovića" i takozvana Jugoslovenska vojska u otadžbini, koje su imale za cilj da oružanom akcijom i terorom u saradnji s okupatorom podrže okupaciju i uguše oružani ustanak i oslobodilačku borbu srpskog i ostalih naroda Jugoslavije.“
Draža Mihailović
nikad nije osuđen kao ratni zločinac, kako se kasnije našlo u istorijskim
udžbenicima, već uglavnom za zločine protiv tzv. NOB-a.
Mihailoviću je nametnut brz tempo suđenja koji on posle dugog mučenja nije mogao
da prati. Navodni dokazi nisu bili dostupni odbrani. Shvatajući da je njegova
presuda već doneta Mihailović odbija ponudu američkih vazduhoplovaca, spašenih
nad Srbijom, da svedoče u njegovu korist. I pored svih nedaća, Mihailovićev
branilac Dragić Joksimović je uspešno pobijao navode optužbe i pokazivao njihovu
neosnovanost.
General Mihailović je 15. jula 1946. godine osuđen na smrt streljanjem, trajan
gubitak političkih i građanskih prava kao i oduzimanje celokupne imovine. Kazna
je izvršena 18. jula 1946. godine u Lisičjem Potoku u Beogradu. Osuđenici su
sahranjeni u jarku na mestu streljanja.
Dragoljub Mihailović najodlikovaniji je srpski oficir u istoriji. Osim „Legije zaslužnih“ nagrađen je i francuskim ratnim krstom.
De Golovo odlikovanje
Komandant francuskog pokreta otpora, general Šarl De Gol, odlikovao je generala Dražu Mihailovića Ratnim krstom. Uz ovaj orden on je izdao i pohvalnu naredbu, koja je 2. februara 1943. godine pročitana svim francuskim jedinicama:
„Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.“
Oreden Legije časti
Pored odlikovanja koje je Draža Mihajlović dobio tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, 1948. god. američki predsednih Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije časti zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije.
Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića
uvrsti u “Legiju zaslužnih”, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za
pravedan sud Draži Mihailoviću.
Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam
kongresmena, pet guvernera...) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori
njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom
koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihailovića.
Najveću pažnju Komisija je posvetila navodnoj saradnji Mihailovića sa Silama
osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koji je Vojni sud u Beogradu
prihvatio.
Orden je, u maju 2005. god. uručen njegovoj ćerki Gordani na skromnoj ceremoniji
održanoj u ambasadi SAD u Beogradu. Odlikovanje nije uručeno sve do tada zato
što je američki interes na Balkanu bila neutralna Jugoslavija pod Titovom
upravom. Pretpostavljalo se da bi jedan ovakav čin gurnuo Jugoslaviju u naručje
SSSR-u i da bi ona postala članica Vašravskog pakta. Vest o dodeli odlikovanja
generalu Draži Mihajloviću, tačnije o njegovom uručenju Dražinoj ćerki Gordani
izazvala je burne reakcije u Bosni i Hrvatskoj među onim snagama koje nastoje da
Jugoslovensku vojsku u otadžbini izjednače sa Ustašama i drugim vojnim
formacijama sastavljenim od pripadnika nekadašnjih jugoslovenskih naroda koje su
operisale na Balkanu.
Tokom Drugog svetskog rata, 1944. god. američka obaveštajna služba je, u
saradnji sa Jugoslovenskom vojskom u otadžbini i njenim komandantom generalom
Dražom Mihajlovićem sprovela operaciju "Holjard" (Halyard). Glavni cilj
operacije bila je evakuacija američkih pilota, pripadnika američke 15.
vazduhoplovne armije koji su oboreni iznad teritorije Jugoslavije. Oboreni
američki piloti su uz pomoć pripadnika JVuO prebacivani na teritoriju pod
njihovom kontrolom odakle su američkim avionima evakuisani u Italiju sa
improvizovanih poljskih aerodroma Boljanići, Kociljevo i Pranjani. Operacija
Holjard bila je najveća operacija organizovanog spasavanja oborenih američkih
avijatičara u Drugom svetskom ratu
Najveci protivnik Ravnogorskog pokreta bio je Vatikan.
 |
 |
 |
 |
 |
 |