ЧЕТНИШТВО или четовање је српски назив за вид ратовања који се уобичајено назива герила. Настало је у време отпора турској власти и у почетку га је било тешко разликовати од хајдуковања. Означавало је облик борбе у мањим, врло покретљивим наоружаним групама тзв. Четама, које су углавном избегавале фронталну борбу.

Четничка организација је званично настала пред балканске ратове у Старој Србији и Македонији, као вид заштите од Турака, Шиптара а нарочито Бугара који су на истом простору већ имали организовану акцију.

После Берлинског конгреса, ови наши крајеви су и поред својих тежњи за ослобођењем, остали изван граница новонасталих држава на Балкану. У исто време био је појачан терор према православном становништву због учешћа у ратовима 1876-1878.

Од укидања Пећке патријаршије сви православци су били подређени патријаршији у Цариграду која је заступала грчке интересе, негирајући постојање других нација под његовом управом, што у великој мери изазива револт Срба и Бугара. Године 1872. бугарска црква добија самосталност и почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека, супростављајући идеју словенства грчким тежњама, све у циљу бугаризације словенског становништва. Они који нису хтели да прихвате ова настојања, остајали су под управом цариградске патријаршије, иако нерадо. Србија 1885. године почиње са просветном и културном акцијом, у исто време тражећи да се постављају српске владике у крајевима где су Срби већина. Томе су се Грци жестоко противили. За то време, Бугари, пошто су имали националну цркву која је оснивала школе, остварују свој утицај нарочито у градовима, док по селима то тешко успевају.

Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију. Почињу да шаљу чете у Македонију и Стару Србију и дижу буну у области Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива организацију ВМРО са циљем да се избори за аутономију Македоније. Читаву територију деле на реоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турске. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био прикључење Македоније Бугарској. Због тога све више долази до сукоба између Срба и Бугара. Бугари све више притискају Србе да би их навели да напусте цариградску патријаршију и прикључе се њиховој цркви често користећи убиства као метод убеђивања. На удару су били нарочито свештеници, учитељи и школски настојници а Бугари при томе нису презали ни од најстрашнијих зверстава.

Од 1897. до 1903. године такве акције не дају очекивани успех. ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење циљева. Зато на Светог Илију 1903. дижу устанак у Крушеву гдје су већину становништва чинили Власи. Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво, док су се чете из Бугарске повукле. Тада је почео још већи терор Бугара према Србима што је навело Србе да се сами организују.

У септембру 1903. године основана је у Београду "Српска револуционарна организација" и њен Централни одбор. За председника је изабран др Милорад Гођевац а за чланове Василије Јовановић, Лука Ћеловић, генерал Јован Атанацковић, Љубомир Јовановић-Чупа, Љубомир Давидовић, Голуб Марић и академик Љубомир Стојановић.

Касније им се прикључио капетан Живојин Рафаиловић из Врања, који је до тада самостално организовао пребацивање наоружаних људи у Стару Србију.

Крајем 1907. године дошло је до размимоилажења у четничком покрету. Једна група је хтела да се акцијом руководи из Београда, а друга је била за првенство Скопља. Централни одбор је послао капетана Алимпија Марјановића, који је завео ред у организацији