Isidora Dankan
rođena je u San Francisku, 26. 05. 1877. u irskoj porodici. Ljubav prema muzici
i pokretu, usadila joj je majka pijanistkinja.
Od malih nogu je svoje osećaje pokazivala kroz ples,
i uveliko sanjala o sjaju pozornice.
Međutim, stvarnost je bila malo surovija. Kada je otac napustio porodicu,
Isidora, njena majka i sestre su bukvalno gladovale.. Bez para u džepu, nekako
su sitgle u Čikago i izdržavale se tako što je Isidora nastupala u jednom
restoranu.
Bila je uporna i nepokolebljiva, postepeno se približavala svom cilju.
Dobila je angažman u Njujorku i uspela da priredi nekoliko samostalnih baletskih
nastupa.
Zbog svog
čudnog poimanja baleta – na muziku Šopena i Mocarta
je bosa i skoro gola – izviždana od publike i urnisana od kritike.
Zbog toga odlazi u London.
Tamošnji bogataši, koji su žudeli za novotarijama, su je podržali,
uz obilnu finansijsku potporu. Krenula je na turneju po Evropi i svuda je
doživela izuzetan uspeh. Mnoge druge balerine i igračice,
kopiraju Isidorin način igre – bose u providnim tunikama.
Pariski slikari su je slikali, vajari vajali, a svi je voleli.
Godine 1905. odlazi u Rusiju, i svojom je igrom opčinila tamošnje
umetnike i uzak krug publike.
Privatan život joj je bio prepun uzbudljivih događaja, protkan sa mnogo ljubavi
i mnogo patnje.
Njeno dvoje dece, rođeno u dve različite veze, poginulo je nesrećnim slučajem.
Poslednji, od mnogobrojnih skandala, priredila je 1921., kada je opet otišla, u
tada mladu komunističku Rusiju– proglasivši se '' crvenom ''.
Time je na sebe navukla gnev Zapada. Udala se za slavnog pesnika Sergeja
Jesenjina, ali je i ta veza uskoro doživela krah. On se ubio, a Isidora više
nije mogla da se skrasi.
Vozila se kolima 13.09.1927. Oko vrata je imala dug svilen šal.
Šal se obmotao oko točka u brzini, munjevito, okončavši život slavne igračice.
Isidora je,
prema misljenju istoricara igre, igraca, koreografa, duhovna utemeljivacica
moderne igre. To pre svega znaci da nacela igre koja danas vidimo u modernoj
igri razlicitih americkih i evropskih trupa, imaju zajednickog sa onim sto je
ona pocetkom veka zastupala - da je umetnost zivot (Od samog pocetka ja sam
igrala iskljucivo svoj sopstveni zivot, pise Isidora u svojoj autobiografiji). I
jedno i drugo ona zasniva na slobodi (bila je protiv institucija - pozorisnih i
bracnih) i ljubavi (jedino su iskreni i neposredni ljudski odnosi merodavni).
Inovatorka
Isidora umetnost shvata kao napor da se izrazi istina sopstvenog bica gestom i
pokretom, i zato igra treba da bude izraz fizicke slobode (oslobodjena od
ideoloskih pritisaka svake vrste). Osnovu - i umetnosti i zivota - cini ljubav -
umetnost se ne moze razdvojiti od ljubavi (“umetnik je jedini ljubavnik, samo on
ima cistu viziju lepote, a ljubav je slika duse kojoj je dopusteno da se zagleda
u neprolaznu lepotu'').
Sopstvenost, sloboda, ljubav i lepota osnovni su stozeri Isidorinog traganja za
jednostavnim, iskonskim pokretima kojima se svakodnevno uzdize na nivo
umetnickog. Jednostavne gestove oblikuje u praznom scenskom prostoru,
oslobodjenog dekora (samo plave zavese upucuju da je u pitanju pozoriste, a ne
zivot), bosonoga, raspustene kose, obavijena porozirnom tunikom, Isidora gradi
put novom vidjenju smisla i cilja igre u prostoru i vremenu. Ona negira umetnost
baleta, a priznaje umetnost duse (''Ubrajam sebe u neprijatelje baleta, jer
smatr-am da je to lazna i besmislena umetnost, zapravo, moje je misljenje da
balet uopste ne spada u umetnost'').
Igrala je na osnovu svoje intuicije, na osnovu onoga sto joj je urodjena potreba,
bez stvorenog plana unapred (kako je to cinio Fokin ili neki drugi poznati i
priznati koreograf). Zato su mnogi bili skloni da njenu igru odrede kao
improvizaciju, a taj sud vec vuce negativnu konotaciju da je rec o necem ''nestudioznom''.
Stanislavski zapaza da ''Duncanova nije u stanju da o svojoj umetnosti govori
sistematicno i logicno. Njoj su ideje padale na pamet slucajno, cesto izazvane
najneocekivanijim svakodnevnim dogadjajima''.
Inspiratorka
Bas zbog te svoje osobine da svaki put oseca i situaciju i sagovornika ona je
bila velika inspiratorka, pokretacica vec osvescenih ideja svojih savremenika:
vajara, slikara, posebno pos-lenika u pozoristu. Ne zato sto je tako htela, vec
zato sto je svojom licnoscu nosila poslanje da u drugima budi potencijale koji
ce ih uciniti vidljivim svetu.
Ocu svoje dvoje dece, voljenom coveku, ''stvorila (je) mogucno-st.... da primeni
svoje pozorisne ideje i da postane tvorac modernog teatra''. Gledajuci nju na
sceni on je u sebi otkrio da o pozoristu misli isto (''Ali zasto ste ukrali moje
ideje i gde ste nasli moje dekoracije''?/ ''Izmislila sam ih kad mi je bilo pet
godina, i od tad igram u svom dekoru'').
Fokin priznaje u autobiografiji (Protiv struje) da se tek nakon vidjenja
Isidorine igre osmelio da unese izmene u svojim klasicnim baletima o cemu je
razmi-sljao i pre susreta s njom, ali nije imao dovoljno smelosti da ih
realizuje. Na mnogo mesta u knjizi govori o Isidori kao onoj neponovljivoj
inspiratorki koja ocarava igrom i idejama.
Isidora belezi u autobiografiji (Moj zivot) susret sa Stanislavskim: ''Jasno mi
je da smo mi trazili jedno te isto, ali u razlicitim vidovima umetnosti''...
''mi smo se razumeli skoro pre nego sto smo prozborili i jednu jedinu rec''.
Stanislavski slicno potvrdjuje (u kjizi Moj zivot u umetnosti): ''Shvatio sam da
na raznim krajevima sveta, silom nama nepoznatih okolnosti, razliciti ljudi u
raznim oblastima, tragaju za novim, prirodno nastalim stvaralackim
principima.Kad se sretnu, iznenade se saznanjem o zajednickim obelezjima svojih
ideja - mi smo se razumeli skoro pre nego sto smo prozborili i jednu jedinu rec''.
Mističarka
Isidora je preteca danasnjeg dogadjanja u umetnosti igre: svoju svakodnevnicu
promislja kao trenutak istorije, pridajuci joj onu vaznost koju joj je
Stvoritelj namenio. Priroda, voda, more, bili su stalni izvori inspiracije njene
stvaralacke energije, njene urodjene potrebe da onome sto je stvoreno oko nje
daje opsteljudska znacenja, religiozno verujuci da ima misticnu vezu sa
Stvoriteljom prirode (''Moj zivot i moja umetnost rodeni su iz mora'').
Tvrdila je za sebe da je ateistkinja, a verovala je u predodredjenost zivota;
zelela je ''da izvrsi obnovu religije kroz igru, da postigne punu spoznaju
lepote i svetlosti ljudskog tela izrazene pokretom''. Taj tragalacki put bio je
dug: ''Dane i noci sam provodila u studiju muceci se da otkrijem onu igru koja
bi mogla biti bozanski izraz covekove duse, ovaplocen u pokretima tela''.
Feministkinja
Nekonvencionalnim zivotom pokusala je da afirmise sopstvenost, lepotu, ljubav i
slobodu u zivotu (muskarca i zene), nacela koja prelaze u umetnost i otuda se od
nje otudjuju i postaju nasa. Njena potreba da stvara igrom, bila je veca od
drugih potreba koje bi joj drustvene konvencije nametale. Ona je feministkinja
po nacinu na koji je stvarala i po onome sto je stvorila.
U puritanskoj Americi svoga vremena, kao i u Evropi gde je vecinu godina igrala,
bila je za zivota , osporavana kao umetnica, negirana kao osoba. Takve su se
ocene prenosile i u nasu domacu periodiku i publicistiku, sto je stvaralo
mizogenicnu atmosferu prema njenoj izuzetnoj stvaralackoj licnosti: taj
neprijatni okolni svet koji je o njoj lose govorio za njena zivota; ta potreba
da se njen zivot pokazuje kao prljavi ves, a ne da se povezuje sa njenim nacelom
- umetnost = zivot.
A zivot, onda, po njoj, znaci neprestano traganje, kao i u umetnosti. Njena
tragalacka potreba vodila ju je u corsokake, kako to i biva kod stvarnih
stvaralaca: nagon za stvaranjem vuce, a ti ne pogadas onu pravu ulicu. Ti
pogresni putevi (te pogresne ljubavi), davali su joj novu snagu, uvek u dosluhu
sa prirodom. To je kod nje zanimljiva veza. Kao kad udes u morske talase i oni
ti daju moc talasanja, kao svoju sopstvenu moc. Tako i ona nalazi neprestanu
energiju koju joj drugi odvlace, ona je ponovo stvara i tako dok se nije
istrosila i nestala kao stvarateljka. a ona fizicka smrt, dramski tako
neponovljivo nama data, bila je tek tacka u stalnom dosluhu Stvoriteljeve i
njene.
Nama je danas jasno da je Isidora primer zene koja stvara,
kreira i inspirise druge, kao jedna od onih koje pomeraju svet.