(1840-1893)
Ovaj veliki ruski
kompozitor bio je autor 11 opera, tri kompletna
baleta, 6 simfonija, brojnih koncerata, orkestarskih, kamernih i horskih
dela, velikog koprusa umetnickih pesama i jedne liturgije, takodje. Muzicki
talenat Cajkovskog dosao je do izrazaja jos u detinjstvu, kojeg je proveo u
malom gradu na uralskim planinama, gde je njegov otac upravljao rudnikom. Od
svoje 12 pa do 19 godine proveo je u internatu kao ucenik Pravne skole (kombinacija
srednje skole i juniorskog koledza koji je spremao svoje ucenike za karijeru
pravnika), uzimajući istovremeno casove muzike. Brojna secanja opisuju ovu skolu
kao klijaliste homoerotizma, gde je andjeoska lepota mladom Pjotra donela mnoge
obo zavatelje.
Nakon mature dobio je posao u Ministarstvu pravde i nekoliko sledecih godina
ziveo je gradskim zivotom, krecuci se uglavnom u gej krugovima. U 23 godini,
medjutim, dao je otkaz i upisao se kao redovan student teorije i kompozicije na
Petrogradskom konzervatorijumu. Zbog skolovanja na ovom konzervatorijumu njegova
muzika je bila kasnije karakterisana pakosnim komentarima kao neuatenticno ruska,
nasuprot muzici njegovih, navodno saumoukih, savremenika poput Musorgskog i
Borodina. Medjutim, Cajkovski je zapravo ključna spona u ruskoj muzickoj
tradiciji krajnje zapadne provinijencije, koja vodi od Glinke do Stravinskog.
Njegova velika originalnost i jedinstven muzicki jezik, iskazali su se vec u
Prvoj simfoniji (1866, doradjenoj 1875. god.) i u uverturi-fantaziji Romeo i
Julija (1869). Godine 1877. nakon što je zavrsio Labudovo jezero i pre neko što
je započeo sa komponovanjem Evgenija Onjegina, otvoreno mu je skrenuta paznja na
glasine o njegovom privatnom zivotu. Ovo ga je navelo na lose savetovanu zenidbu
sa neuravnotezenom Antoninom Miliukovom. Brak se uskoro zavrsio nervnim slomom.
Nakon oporavka, Cajkovski je napisao: Nema nista jalovije od zelje da ne budem
ono sto sam po prirodi. Kompozitor je imao gej veze sa, među ostalim, njegovim
skolskim drugom Ivanom Klimenkom, sobarom Aleksejem Sofronovim i violinistom
Josifom Kotekom. Njegova najveca ljubav je bio njegov gej necak Vladimir ('Bob')
Davidov, kome je posvecena VI simfonija. Prema usmenom predanju ruskih
homoseksualaca, ova simfonija oslikava potragu za homoseksualnom ljubavlju. Neke
od njegovih umetnickih kompozicija poput "Tako brzo zaboravljen" i "Uzasan
momenat", op. 28, no. 6, cine muzicku podlogu za rodno neutralne tekstove koji
moze biti lako da se odnose na istopolnu ljubav.
Smrt Cajkovskog prouzrokovana kolerom, pouzdano je dokumentovana. Oko 1970. god.
njegovom biografijom su se bavili ekstremno homofobni muzikolozi poput Edwarda
Gardena, Davida Browna, Aleksander Orlove i u skorije vreme Anthony Holden.
Verovali su da homoseksualci ne mogu imati ljubavnike ili prijatelje i da vode
zivote neumitne mizerije. Na osnovu neproverenih glasina, tvrdili su da je
Cajkovski bio prisiljen da pocini samoubistvo od strane svog nekadasnjeg
skolskog druga. Studije Aleksanda Poznanskog iznose na videlo cinjenice iz
zivota ovog umetnika i diskedituju njegove homofobne biografe.
Smatra se najvećim ruskim kompozitorom 19. veka i stvaraocem koji je otelovio
ideju romanticarskog umetnika. Komponovao je 6 simfonija, 11 opera (od kojih je
samo nekoliko jos uvek deo repertoara najvećih svetskih operskih scena), 3
baleta i veliki broj orkestarskih, instrumentalnih i kamernih dela. Njegova
muzika je dostigla neuporedivu emotivni izrazajnost istovremeno ukljucujuci
osobite elemente ruskog folklora.
Veoma dugo je spoznaja o homoseksualnosti Cajkovskog bila potiskivana, prvo od
strane ruskih muzickih pravovernika koji su to smatrali za 'kobnu manu', a
kasnije od strane sovjeta koji nisu mogli da trpe homoseksualnost kulturnog
heroja. Tek se u skorije vreme pojavljuje veliki broj dokaza koji van svake
sumnje svedoce o kompozitorovoj homoseksualnosti i o napetostima koje ona
prouzrokovala u zivotu umetnika, pod stegama ruskog drustva 19. veka.
Kao sin rudarskog inspektora na Uralu, Cajkovski je poslat u školu prava u St.
Petersburgu kada mu je bilo 12 godina. Ovde nije samo njegov talenat za muziku
po prvi put prepoznat, već se misli da se on tu prvi put suocio sa svojom
homoseksualnoscu.
Do 60-tih godina 19. veka on je vec u potpunosti bio posvecen komponovanju i
napisao je nekolicinu ranih dela. Takodje se već bio posvetio muzickoj kritici i
redovno je pisao za "Russkyie Vedomosti" - ruske dnevne novine. Tokom
sedamdesetih i osamdesetih godina 19. veka cesto je putovao, i na tim
putovanjima nije dolazio u kontakt samo sa razlicitim muzickim zbivanjima već je
bio upoznat sa životom u metropolama poput Pariza, Berlina, Beca i Njujorka.
Mada kompozicije Cajkovskog ne sadrze posebne homoseksualne teme, mnoge teme
sadrze motive o nedostiznoj ljubavi ili pomucenoj zelji, preokupacije koje barem
donekle reflektuju njegova licna stanja. Bilo bi, medjutim, kratkovido i
pogresno videti u njegovoj muzici i estetici neposredan odraz ovakvog licnog
stanja. Cajkovski je, u vise smisla, poput Byrona, Shelleya i drugih, zadobio
oreol "velikog romanticarskog umetnika". Price o njemu i njegovom zivotu su se
gomilale, i one govore vise o onima koji su ih konstruisali nego o samom
Cajkovskom. Od 60-tih god. 20. veka, na primer, sa jacanjem politike gej
oslobadjanja, razvila se potpuno nova mitologija o zivotu Cajkovskog koja
Cajkovskog vidi kao mucenog 'gej umetnika' koji je pisao dela, kao što je
Pateticna simfonija- koja direktno izrazavaju njegove muke sa homoseksualnoscu.
Cini se, ipak, da je realnost bila znatno kompleksnija. Savremena istrazivanja
koja se sa jedne strane baziraju na detaljnoj analizi njegove muzike, a sa druge
strane istrazuju kompozitorov socijalni milje, upucuju na mnogo suptilniju vezu
izmedu njegovih biografskih elemenata i umetnickih dela.
Baleti
Cajkovski je poznat po svojim baletima. Balete je poceo da komponuje poslednjih
godina svog života. Nakon poslednja dva, njegovi savremenici su poceli da ga
cene kao jako dobrog kompozitora baleta.
(1875–1876): Labudovo jezero, op. 20. Prvi balet Petra Cajkovskog. Prvi put je
izveden 1877 u Boljsoj teatru u Moskvi sa
nekoliko propusta. Konacna verzija je predstavljena 1895, a pisali su je Marius
Petipa i Lev Ivanov. Poslednju preradu napisao je kompozitor Rikardo Drigo i
tako se izvodi i dan danas.
(1888–1889): Uspavana lepotica, op. 66. Cajkovski je ovaj balet smatrao za svoje
najbolje delo. Prvi put je izveden 1890 u teatru Marinski u Petrogradu.
(1891–1892): Krcko Orascic, op. 71. To je poslednji balet koji je napisao
Cajkovski. On sam nije bio mnogo zadovoljan ovim delom. Nerado je prihvatio
ponudu da komponuje ovaj balet. Izmedju ostalog ovaj balet je poznat po upotrebi
celeste, instrumenta koji je već koristio u svom manje poznatom simfonijskom
delu Vojvoda (premijera 1891).
Labudovo jezero
Krcko orascic
Uspavana ljepotica
 |
 |
 |
 |
 |
 |