Postimpresionizam je izraz koji je skovao britanski umetnik i slikarski kritičar Rodzer Fraj(Roger Fry) 1914. godine, kako bi opisao razvoj evropskog slikarstva nakon Monea. Dzon Rivod (John Rewald), jedan od prvih profesionalnih slikarskih kritičara koji se posvetio nastanku rane moderne umetnosti, je ograničio ovaj period na godine između 1886. i 1892. u svom pionirskom izdanju Postimpresionizam: Od Van Goga do Gogena (1956.). Rivold je ovo izdanje smatrao nastavkom svoje Istorije impresionizma (1946.), i istakao da će "naredno izdanje biti posvećeno drugoj polovini postimpresionističkog perioda" - Postimpresionizam: Od Gogena do Matisa - je trebalo da usledi, i da pokrije ostale slikarske pravce s kraja XIXi početka XXveka — uopšte, slikarske pravce koji su ponikli iz Impresionizma.
Gauguin je rekao da se priroda ne moze oponasati, a Cezanne je utvrdio da se sunce ne moze kopirati. Ali slikarstvo zato moze bar da pruzi ekvivalente koji se postizu upravo time sto odustajemo od kopiranja i oponasanja realnosti. Kao sto je za dobar prevod teksta s jednog jezika na drugi potreban izvestan slobodan odnos, samo kao visi oblik paznje i vernosti, umetnik isto tako treba da zameni nemoguce oponasanje prirode mogucim tumacenjem, da se oslobodi doslovnog kopiranja i da prikaze prvo smisao, pa onda vidljvi oblik, posto je utvrdio sistem deformacija koji je potreban da bi ostvario tu nameru. Odlike koje sada dobija stara tradicija nove su i originalne, jer ovi slikari nastoje da svojim slikarstvom protumace drugaciji zivot i na drugi nacin. U njihovom slikarstvu se odrazava unutrasnji zivot stvaraoca, njegov skriveni zivot. Slikarstvo koje pruza sada ekvivalent prirode nastoji da pruzi i ekvivalent autorove duse. Zbog toga ono sugerise, ali ne prica. Cini to formom, a ne slikom.
Cezanne je 1878.god. napustio impresioniste, jer je zeleo da kreira novi stil koji je opisao kao "nesto cvrsto i postojano". Po njegovom misljenju u impresionizmu se kriju dve opasnosti kojima treba stati na put. Prva je bestelesno razlaganje svakog oblika u treptavu svetlost koja ih obavija: na to treba reagovati nastojeci da se impresionizmu da temeljnost. Druga opasnost je ogranicavanje na tacnu registraciju vizuelnih utisaka: i na to treba reagovati, imajuci u vidu da "prirodu ne treba reprodukovati, vec predstavljati". I Gauguin i Van Gogh su napustili impresionizam. Gauguin je tragao za univerzalnom istinom, ali u tzv. Primitivnoj umetnosti juznih mora. Van Gogh je takodje trazio osnovnu istinu ali u unutrasnjem svetu covekove psihe.
Georges Seurat i njegovi sledbenici su dosli do tzv. Poentilisticke tj. Tackaste tehnike. Njihov slikarski postupak sastojao se u tome da se celo platno pokrije, "kao konfetima", raznobojnim tackama cistih, nemesanih boja, cija bi se mesavina izvrsila tek u oku posmatraca, i tek se tamo sintetisala u onu nijansu, odnosno proizvela senzaciju one nijanse koju je ranije slikar stavljao na platno vec gotovu i nadjenu.
Privlacnost koju su japanske estampe imale za Van Gogha, slicna privlacnost koju je za Gauguina imala primitivna umetnost, Seuratovo traganje za geometrijskom strukturom za poentilisticku tehniku… - u svakom od ovih slucajeva je postojalo trazenje jedne nove formule umetnosti, a ta formula je trebala da bude u izvesnom smislu nadrealna, neki arhetipski oblik u kome bi ljudski duh lisen nasledja mogao da nadje cvrst oslonac i odmor.
Iako se ne moze nazvati pokretom, u pravom smislu te reci, postimpresionisticki period predstavlja vezu izmedju impresionisticke revolucije i otkrica glavnih pokreta u umetnosti XX veka.
