UTICAJ NA DANASNJU KULTURU

    Према "Рангирању најутицајнијих личности у историји", он је "највећи научник двадесетог века и један од најсупериорнијих интелектуалаца свих времена"". Ајнштајнова популарност је такође довела до широко распрострањеног коришћења његових слика у сврху рекламирања и продавања робе, укључујући и регистрацију “Алберта Ајнштајна” као заштитног знака.

Алберт Ајнштајн је постао субјект многобројних новела, филмова и играних комада, укључујући Жан-Клод Кариерову француску новелу из 2005, “Ајнштајне молим вас” (“Einstein S'il Vous Plait”), Николас Регов филм “Безначајност” (Insignificance), Фред Шеписијев филм И. Ку. (I.Q.) (где га је глумио Волтер Матау. Алан Лајтманову новелу “Ајнштајнови снови”, и Стив Мартинов комични комад “Пикасо на Лапен Агилу” (Picasso at the Lapin Agile). Он је био и субјект Филип Гласове опере из 1976 “Ајнштајн на плажи”. Његова хумористичка страна такође је тема и Ед Мецгерове монодраме “Алберт Ајнштајн практични Бохемијанац”.

Он је такође често коришћен као модел за осликавање ликова лудог научника или расејаног професора у разним делима и романима, пошто његов карактер и препознатљива фризура сугеришу ексцентричност, или чак и лудило, због чега је нашироко копиран или карикиран. Сарадник часописа ТАЈМ, Фредерик Голден, реферисао је о Ајнштајну као о “Остварењу снова свих карикатуриста”.

На Ајнштајнов 72. рођендан, 1951, фотограф УПИ-ја (United Press International) Артур Сасе (Arthur Sasse) покушавао је да га наговори да се насмеши у камеру. Пошто је то већ учинио много пута тог дана, Ајнштајн је уместо осмеха исплазио свој језик. . Ова слика постала је икона поп културе због њеног контраста генијалног научника који се приказује у моменту своје лакомислености. Јаху Сириус (Yahoo Serious) аустралијски филм мејкер, користио је ову фотографију као инспирацију за свој намерно анахронистички филм “Млади Ајнштајн”. Ова слика је такође коришћена као постер у Британији као део едукативног програма о дислексији, на којем је постојала ниска постера великих научника, мислилаца и уметника и вођен је разговор о неоснованим тврђењима да су они имали дислексију.