Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (око 1308 — 20. децембар 1355) је био српски средњовековни краљ (1331—1345) и први српски цар (1346—1355). Био је син краља Стефана Дечанског и отац цара Уроша Нејаког, последњег владара из династије Немањића.

Душан је са власти збацио свог оца Стефана Дечанског, уз помоћ властеле незадовољне политиком Стефана Дечанског према Бугарској и Византији, након битке код Велбужда. Душан је значајно проширио границе српске државе према југу, искористивши унутрашње немире у Византији. Ратовао је и са угарском краљем Карлом Робертом и босанским баном Стјепаном II Котроманићем. По освајању великих византијских територија Стефан Душан се 1345. прогласио за цара Срба, Грка (тј. Ромеја) и Бугара, а српску цркву је са ранга архиепископије уздигао на ранг патријаршије.

Познат је и по доношењу Душановог законика, најзначајнијег српског средњовековног правног акта. Завршио је манастир Дечане, задужбину свога оца, а његова најзначајнија задужбина био је манастир Светих Арханђела код Призрена, где се налазио и његов гроб. Без обзира на то, Стефан Душан је једини владар из династије Немањића који није био проглашен за свеца после смрти.

Његова круна се држи у Цетињском манастиру у Црној Гори.

Краљ Милутин је због сукоба око власти са сином Стефаном, овога ухватио и протерао га у Скопље где је наредио да се ослепи (у средњем веку је постојало веровање да слеп човек не може да води државу па се ослепљивање често користило да се онемогући некоме да дође на власт). После делимичног ослепљења, Стефан је са женом и двоје деце Душицом и Душаном протеран на византијски двор код Милутиновог таста цара Андроника II у Цариград. На захтев Цркве Милутин допушта Стефану да се врати у Србију али задржава Душана код себе, највероватније као таоца што је била честа пракса у средњем веку. После Милутинове смрти, Стефан је уз помоћ цркве и архиепископа Данила постао нови краљ под именом Стефан Урош III а истовремено је крунисан његов син Стефан Душан као "млађи краљ".

Још као „млади краљ“ успешно се супроставио четама босанског бана Стефана II Котроманића у Захумљу (1329.). Командовао је једним делом војске у главном нападу у бици код Велбужда (1330), у којој се Србија изборила за водећу улогу на Балкану. Односи између старог и младог краља су се погоршали јануара 1331. године.