"Пошто је, дакле, потајно сакупио војску у обадве Зете и извршио избор најбољих тамошњих ратника, водећи собом и Каравида Фратнута и Ђурђа Илијића као своје саветнике отпоче усиљен марш пут Рашке, у којој се налазио његов отац" (Мавро Орбин)

Радило се о добро припремљеној акцији у којој су били само они који су били војнички најспремнији, прави изненадни напад. Краљ Стефан није могао веровати да би Душан био у стању извршити тако дрску герилску акцију и напасти са малим бројем војника у центру његове државе Србије (Рашке). 21. августа 1331. године Душан је напао Стефанов двор док је овај био у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу. Стефан на коњу бежи са нешто мало своје властеле, заборавивши чак и на краљицу и децу, а Душанова потера га без отпора ухвати и тврђави Петрич и заточи заједно са целом породицом у тврђави Звечан.

У лето 1330. године српска војска је поразила бугарску војску у боју на Велбужду. Резултат боја је била смрт бугарског цара Михајла Шишмана и потискивања Бугара као српских такмаца на Балкану. Србија је избила у први план као војна сила. Непосредно после боја српска војска је под вођством краља Стефана Дечанског ушла у Бугарску и заузела престоницу Трново. Поражени бугарски племићи (Бољари) затражили су од српског краља да присаједини Бугарску Србији и од две краљевине начини једну. Стефан Дечански је ту понуду одбио изговарајући се да "није пошао у бој да потчини једну братску, православну земљу, већ да своје земље од Бугара одбрани". Једини услов за мир био је повратак на бугарски престо Стефанове сестре Ане, удовице бившег бугарског цара и тек понека исправка граница. За једну такву одлучујућу победу услови мира били су изузетно благи. Са таквим одредбама мира углавном се није слагала млађа властела која је сматрала да је требало узети много више. Претпоставља се да је млађу властелу предводио син краља Стефана Дечанског, млади краљ Душан, или да је био под њиховим непосредим утицајем. Ово потоње ће бити много вероватније,јер је због притисака који је на њега вршила млађа властела Душан побегао у Цариград. Сазнавши да краљица Марија Палеологова, друга жена краља Стефана кује заверу против њега, Душан се 1331. године пожурио у Зету где га је дочекала спремна војска коју није ни тражио. Да преусмери војну снагу Душан је организовао лов. Погрешно протумачивши долазак војске, мислећи да Душан жели да удари на њега, краљ Стефан је послао своју војску да заузме и уништи Душанов двор на реци Дримцу, што је војска верно извршила. Када се Душан вратио из лова, затекао је само рушевине својих дворова. Притиснут све већим захтевима властеле Душан је пошао на тадашњу српску престоницу Породимљу у којој је столовао краљ Стефан Дечански.

Породимља је била више летњиковац него замак, утврђена само релативно плитким ровом и палисадним зидом. Душан је, желећи да пролива што мање крви и желеђи да бој оконча што брже да се не би претворио у грађански рат напао Породимљу са две стране. Претпоставља се да је у боју учествовало по пар хиљада војника на обе стране. Коначну победу однела је Душанова предност као нападача јер је поседовао на брзину склепане опсадне справе. После пар сати узалудног отпора Породимља је заузета али је краљ Стефан побегао кроз подземни лагум у оближњи Петрич.

Душанова војска је истог дана стигла под Звечан где се краљ Стефан убрзо предао не желећи грађански рат у Србији. Душан је сазвао државни сабор на коме је извикан за краља. Краљ Стефан умро је у Звечану касније исте године; говорило се да је отрован по Душановој наредби, што је један од разлога зашто Душан, једини од Немањића није проглашен за свеца.

Након тога почну припреме за Душаново крунисање без неких већих проблема, тако да отпора у држави није било. Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења, али имајући на уму улогу Цркве и самог архиепископа Данила II у довођењу Стефана на краљевски престо, Душан замоли Данила II да дође и да га крунише за краља. Овај је мирно примио ову смену на престолу и веома свечано, крунисао Душана за краља свих српских и поморских земаља на дан 8. септембра 1331. године на двору у Сврчину.

"И тако заповеди да буде сабор Богом сабрани отачства његова. И када је овај преосвећени дошао са Богом дарованом му паством, епископима и игуманима, и са целим клиром црквеним, и када је био сабран цео сабор српске земље у његову царском двору Сврчину, и када је био славни празник Рођење пресвете Богородице, и на навечерје учинише хвалбена славословља, како је на похвалу славном празнику, и опет ноћно стајање такође, и ујутро, дан недеље, учинише на овом благочастивом све по законском уставу у цркви светога Претече, и преосвећени архиепископ кир Данило учини молитву, и узевши царски венац у своје руке, и положи на свечасну главу његову, говорећи: Положио си на главу његову венац од драгог камења, и умоли од тебе живота и дао си му дужину дана на векове векова" (Данилов ученик)

Непосредно након Душановог крунисања Стефан Дечански је умро 11. новембра 1331. године и сахрањен је у својој задужбини манастиру Високи Дечани. По Даниловом ученику умро је природном смрћу док други извори тврде да је Душан попустио пред наваљивањем моћне властеле и одобрио, ако већ и није наредио, да се Стефан погуби.

"Приволевши се син њиховим опаким саветима, посла неке људе спремне да изврше такво злодело, те га они удавише усред ноћи у реченој тврђави" (Мавро Орбин)