На фронту у централној Македонији, српске снаге у потиснуле Бугаре на исток у Брегалничкој бици (30. јун-9. јул.) У међувремену, на северу су Бугари почели да напредују према Пироту и натерили српске команданте да пошаљу појачање својој 2. армији која је бранила Пирот и Ниш. Ово је омогућило Бугарима да зауставе српску офанзиву у Македонији код Калиманција 18. јула.

Након што се се стање на српском фронту смирило, Бугарска је преместила своју Прву армију у подршку Другој армији која се одупирала Грцима код кланца Кресна. Константин је одбио предлог своје владе за примирје, тражећи одлучну победу на бојишту.

29. јула, консолидована бугарска војска је покренула нападе на оба крила приморавши Грке назад уз долине река Струме и Месте. Константин се суочавао са уништењем попут Римљана у Канској бици и тражио је помоћ од Срба. На његову несрећу, Срби нису били у положају да пошаљу помоћ после Калиманција и зато је краљ Константин тражио од своје владе да тражи примирје. Грци су имали око 10.000 жртава у току десет дана борбе. Бугарска влада је једнако тражила мир и зато је Константин спасен од уништења.

Битка на Брегалници била се за време 30. јуна - 9. јула (17. - 25. јун по старом) 1913.

После Првог балканског рата, савезници (Срби и Бугари), нису се могли погодити око поделе заузетог територија од Турака. Србија је стајала, по савезном уговору, на стајалишту, да се решење спора преда арбитражном суду рускога цара. Али Бугарска, под утицајем војничке партије, а подстицана Аустро-Угарском, није хтела да сачека решење рускога цара, већ је 17. јуна 1913., без најаве рата, извршила препад на српску и грчку војску и тиме започела рат, а у исто време (на српском фронту) и битку. Простор, на коме се је одвијала брегалничка битка, протеже се од Царевог врха на Осоговској планини, па низ оба његова гребена, који се спуштају на југ и југозапад, обема странама Злетовске реке до њеног ушћа у Вардар.

У бици су учествовале са српске стране 1. и 3. армија, 7 пешадијских и 1. коњичка дивизија (127 батаљона, 253 топа и 33 ескадрона), свега око 176.000 бораца са 253 топа; са бугарске стране 4 армија, македонско-једренско ополчење, 4 дивизије и 3 бригаде (95 батаљона, 230 топова), око 130.000 бораца.

Бугарски план за битку био је, да концентрисаним снагама 4. армије изврше изненадан препад на српску војску, да поведу офанзиван бој с ограниченим циљем (заузимање спорног територија), у којем да потуку српску војску на фронту од Вардара дуж Брегалнице и Злетовске реке до Царевог врха, и да чврстом ногом стану на Овчје Поље.

Српски план за битку заснивао се на ратном плану, који је предвиђао стратегијски дочек бугарског напада на брегалничком фронту и по одбијању овога, прелаз у наступање треће српске армије у вези са Грцима. — И ако је план предвиђао напад Бугара и ако је српска војска донекле била на опрезу, ипак се није знало време бугарског напада и битка је била изненадна за њу.

Губици код 1. и 3. српске армије били су око 20.000 мртвих и рањених, код 4. бугарске армије око 30.000 мртвих, рањених и заробљених.

Најжешћи бој је доживела тимочка дивизија, која је успешно бранила јурише двапута надмочнијих Бугара.