ПОЧЕТАК И ПЛАН РАТА

Почетак рата:

Реагујући на стварање Савеза, велике силе, нарочито Француска и Аустро-Угарска, су покушале да одговоре чланице савеза да иду у рат али им то није успело. Крајем септембра и чланице Балканског савеза и Османлијско царство су мобилисали своје армије и спремили се за рат. Црна Гора је била прва чланица савеза која је 8. октобра, објавила рат Османлијском царству. Остале три чланице су, 13. октобра послале ултиматум Порти који је она није могла да прихвати тако да су се 17. и 18. октобра у рат укључиле и остале чланице.

 

План рата:

Савезници нису разрадили заједнички план наступања нити су начинили било какав покушај координације међу собом. Тако да је свака држава за себе водила рат, мада су се битке водиле на четири различита фронта. Бугари су се суочили са већином Османлијских снага, које су штитиле путеве до Цариграда, у Тракији, са секундарним операцијама према Македонији; Срби и Црногорци су оперисали на према Косову и Метохији, Санџаку, Северној Македонији и Албанији; Грци су оперисали у Јужној Македонији, у правцу Солуна као и према Епиру и Јонији (Јањинама).

Краљевин Бугарска:

Бугарска, често називана „Пруска Балкана“, је била војнички најјача од све четири државе савезнице, са великом, добро обученом и добро опремљеном армијом. У периоду мира армија је бројила 60.000 војника, у току рата тај број је повећан на 370.000 војника, а до краја рата мобилисано је скоро 600.000 војника, што је био огроман број војника за једну државу која је тада имала 4.300.000 становника. Бугарске снаге бројиле су; 9 пешадијских дивизија, 1 коњичку дивизију и 1.116 артиљеријских цеви. Званично врховни командант бугарских снага је био цар Фердинанд, мада је заправо команда била у рукама његовог заменика, генерала Михајла Савова. Бугари су такође поседовали малу морнарицу од шест торпедних чамаца, који су углавном патролирали бугарском обалом Црног мора.

Главни бугарски циљеви су били освајање Тракије и Македоније. Међутим, Македонија је требала бити подељена између Бугарске, Србије и Грчке, али Бугари су се и даље надали да ће њима припасти највећи део Македоније заједно са важним лучким градом Солуном. Бугари су развили већину снага у Тракији, формирајући три армије; Прва армија, под командом генерала Васила Кутинчева, имала је у свом саставу 3 пешадијске дивизије и била је развијена јужно од Јамбола, са задатком да оперише низ реку Тунџу. Друга армија, под командом генерала Николе Иванова, имала је у свом саставу 2 пешадијске дивизије и 1 пешадијску бригаду, била је развијена западно од Прве армије са задатком да заузме јаку град-тврђаву Једрене (Адријанопољ). Трећа армија, под командом генерала Радка Димитриева, била је развијена источно и иза Прве армије, и била је ојачана коњичком дивизијом која је била скривена од Османлијске команде. Трећа армија је у свом саставу имала 3 пешадијске дивизије и имала је задатак да пређе преко планине Страње и заузме тврђаву (Лозенград) Кирк Килиссе. Друга и 7-ма дивизија добиле су засебне улоге, и оперисале су у Западној Тракији и источној Македонији.

Краљевина Србија:

Србија је успела да сазове 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом бившег министра рата Радомира Путника. Српска висока команда, је према предратно формираним стратегијама закључила да ће се одлучујућа битка против Турске Вардарске армије највероватније одиграти у висоравни Овче Поље, испред Скопља. У ту сврху су основане три армије чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку.

Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, састојала се од једне српске и једне бугарске дивизије. Чинила је лево крило снага и имала је наређење да напредује према Страцину. Укључење бугарске дивизије у другу армију, је био чин предратног договора између српских и бугарских команданата, али је одмах по почетку рата бугарска дивизија одбила да слуша и поштује наређења генерала Степе Степановића, и само је поштовала наређења која су стигла из бугарске високе команде. Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној Бици код Овче Поља.

Краљевина Грчка:

Грчка је сматрана најслабијом од три главна савезника, због тога што је претрпела пораз од Османлијског царства у Грчко-турском рату (1897. године), и од ње се није очекивало да одлучно допринесе у борбама против османлијске армије. Успела је да сазове око 120.000 војника, од којих је 80.000 имало учешће у рату. Међутим, Грчка је имала јаку морнарицу, која је била од виталног значаја за Савез, зато што је могла да спречи брза турска појачања из Азије у Европу. Како је грчки амбасадор у Софији изјавио током преговора који су претходили грчком уласку у савез: „Грчка може да обезбеди 600.000 војника за рат. 200.000 војника за борбу на ратишту, а наша флота ће спречити турска појачања од отприлике 400.000 војника која би иначе била превезена од Галипоља до Солуна.“

Када је рат почео војска је још увек била под реорганизацијом Француске војне мисије. Након мобилизације, основане су две армије. Тесалијска армија, под командом престолонаследника Константина, са генерал-поручником Панагиотисом Данглисом као његовим шефом генералштаба, састојала се од 7 пешадијских дивизија, једне коњичке бригаде и 4 независна Евзони батаљона, и бројила је око 100.000 војника. Од ње се очекивало да савлада утврђене пограничне турске положаје и напредује према западној и централној Македонији, са циљем да заузме Солун. Осталих 10.000 до 13.000 војника, су били додељени Епирској армији, под командом генерал-поручника Константиноса Сапоунтзакиса, чији је задатак био да напредује према Епиру. Пошто није постојала шанса да ће моћи да заузме главни град Епира и јаку град-тврђаву Јањину, њена мисија је се сводила на то да држи турске снаге у региону заузетим све док Тесалијска армија не заврши своје операције и пошаље појачања.

Од грчке морнарице, се у међувремену очекивало, да заузме острва у Егејском мору која су још увек била под османлијском влашћу и да осигура превласт на мору. Овај задатак је био поверен Егејској флоти, под командом контра-адмирала Павлоса Кудуриотиса, и у ту сврху флоти су додељена 3 бојна брода, 7 разарача, и најновијија крстарица Авероф, на којој су у почетку лежале све грчке наде за превласт на Егејском мору. Такође су основане мале групе разарача и торпедних чамаца са задатком да очисте Егејско и Јонско море од малих Османлијских пловила. Грчка војска се касније спојила са српским трупама.

Краљевин Црна Гора:

Црногорци су имали репутацију очврснутих и искусних бораца, али њихова војска је била и мала а и застарела. По завршетку мобилизације у првој седмици октобра, Црна Гора је сакупила 35.600 војника са 126 топова, и били су организовани у четири дивизије, свака од три бригаде. Врховни командант је био краљ Никола, мада се права команда налазила у рукама његовог шефа генералштаба, генерала Лазаровића. Главни циљ црногорске војске је био да освоји важан град Скадар, док су се секундарне операције требале спроводити у околини Новог Пазара.

Османлијско царство:

Османлије су се 1912. године, налазиле у тешкој позицији. Још увек су били у већ одуженом рату са италијанима у Либији, који је трајао до 15 (18) октобра, неколико дана по почетку Балканског рата. То је био један од разлога што нису били у могућности да значајније појачају своје положаје на Балкану, како су се односи са балканским државама погоршавали.

Османлијске војне способности су биле увелико ометене нестабилностима у царству које је проузроковала Младотурска револуција и неколико против револуционалних побуна у следећим месецима (против револуционарна побуна (1909) и 31. мартовски инцидент). Начињени су покушаји да се војска реорганизује под Немачком војном мисијом, али ефекти реорганизације су били дискутабилни. Регуларна војска (низам) је била добро опремљена и обучена, али јединице које су служиле као допуне и резерве регуларној војсци (редифи) су биле састављене од не муслиманског становништва нису показале задовољавајуће борбене способности.

Османлије су могле да сакупе и пошаљу далеко већи број војника у рату против Балканског савеза, али пошто је грчка морнарица контролисала Егејско море, трупе су морале да буду пребачене из Азије у Европу копненим путем и то само једном железничком пругом. На Балкану, османлије нису припремиле ниједан једини план одбране, тако да су се њихове снаге бориле свака за себе и без икакве међусобне координације и договора.