Тензије међу балканским државама (углавном између Србије и Бугарске) због претензија према територијама Османлијског царства као што је била Румелија (Источна Румелија), Тракија и Македонија су се спласле интервенцијом великих сила средином 19-ог века. Циљ интервенције био је да се осигура већа заштита хришћана у османским провинцијама са већинским хришћанским становништвом које је што се криза царства све више продубљивала било изложено све већим притисцима и прогонима. До 1867. године, Грчка, Србија и Црна Гора су осигурале своју независност, која је и потврђена на Берлинском конгресу деценију касније.

Крајем 19-ог и почетком 20-ог века Османлијско царство се налазило у великој кризи и стално су га потресали како унутрашњи тако и спољашњи удари тако да његова дипломатија и армија нису биле у ситуацији да бране интересе и интегритет царства. Италијанска победа у Турско-италијанском рату је имала велики утицај на Балканске државе да се припреме за рат против Османлијског царства тако да су Балканске државе под покровитељством Русије, у пролеће 1912. године почеле са преговорима а почетком јесени 1912. године и створиле Балкански савез. Чланице Балканског савеза су напале Османлијско царство, мало пре завршетка Турско-италијанског рата.

И пре почетка рата неке од чланица Балканског Савеза (посебно Србија и Бугарска) су имале планове за ширење својих граница. Крајем 19-ог и почетком 20-ог века појављивале су се у одређеним српским круговима жеље за територијалним ширењем, а један од потенцијалних праваца је био запад или Босна и Херцеговина. Међутим и у Бечу су већ дуго постојали планови који су се тицали Босне и Херцеговине и њеног припајања монархији што је и учињено Аустро-Угарском окупацијом (1878) па онда и анексијом Босне и Херцеговине (у октобру 1908). Аустро-Угарском анексијом Босне и Херцеговине Србији је ускраћена прилика да се шири према западу, зато се Космет и југ Србије наметао као логични и једини правац према коме је Србија могла да шири своје границе. Бугарска, која је у априлу 1909. осигурала потврду о својој независности и од Османлијског царства, уживала је уједно и пријатељство и подршку Русије, такође је имала претензије на Тракију и Македонију као могуће правце за ширење својих граница.