Током Балканских ратова, Балканска лига (Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска) је прво освојила Македонију и део Тракије које је држало Отоманско царство, a затим се сукобила због поделе територија.

Први балкански рат се завршио Лондонским споразумом, који је потписан 30. маја 1913. Балканска лига је избацила Отоманско царство из Европе, са изузетком Чатаље и Галипољског полуострва. Србији је Лондонским уговором одузет излаз на Јадранско море преко Албаније, тако да је она као држава која је понела највећи терет у Првом балканском рату, тражила од Бугарске делове Македоније.

Ипак, пре него што је споразум постписан, Грчка и Србија су створиле војни савез усмерен против Бугарске којим би поделили спорне крајеве Македоније међу собом. Бугарска је мислила да су њена територијална проширења недовољна. Још један проблем за Бугарску је био став Румуније. Они су тражили бугарску тврђаву Силистрију на Дунаву као цену за неутралност у Првом балканском рату. То је била цена коју Бугари нису били спремни да плате.

Руска арбитража предвиђена споразумом из 1912. је споро напредовала. Руси нису желели да изгубе ниједног од својих савезника на Балкану (Србију и Бугарску). Док су преговори споро напредовали, сукоби ниског интезитета су се наставили у Македонији углавном између српских и бугарских војника. Бугарска војска је наредила ограничене нападе 29/30. јуна против српских и грчких положаја, очигледно да би ојачала преговарачки положај своје владе.

Бугарској је рат дао шансу да присвоји целу Македонију, чије је становништво у то време (па и данас) углавном сматрала Бугарима и да доминира Балканом. За Србију и Грчку рат је значио могућност поделе Македоније и спречавање бугарске премоћи.