Радомир Путник (24. јануар 1847 — 17. мај 1917) српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату.

Војник и војсковођа српске војске пуних четрдесет година. Родио се у Крагујевцу 24. јануара 1847. године. Отац Димитрије је био учитељ. Војничко звање је стекао на Артиљеријској школи у Београду. После многих распореда и напредовања у служби 1903. године постављен је за начелника Главног генералштаба. Творац је модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких задатака. Српску војску је осавременио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у редове војника. Заједно са Живојином Мишићем припремио је све ратне планове за Балканске ратове и за Први светски рат. У периоду од 1912. до 1916. године био је начелник Врховне команде. После Кумановске битке постао је први српски војвода. Са Крфа 1916. године отишао је на лечење у Ницу и годину дана након тога је умро. Бавио се теоријом ратовања. Написао је “Служба ђенералштаба” I и II “Служба и мирно доба” и “Служба у ратно доба”. Презиме Путник његова породица је добила у време када су преци, тачније деда Арсеније, досело са Косова у Белу Цркву. Када су његовог деду, који је тада имао око седам година, упитали како се зове, одговорио је да је он путник у непознатом правцу. Тако су Арсенија назвали Путник. Радомир је у школу кренуо са шест година и ако су и тада деца кретала са навршених седам година. Био је добар ђак, одмерен и учтив, али волео је да се у друштву наметне као први, да се његова слуша. Ту особину је задржао кроз цео живот. Од оца, просветног радника, је чуо да не треба да учи само за школу, већ и за живот. Многим наставницима је задавао главобољу, јер је често постављао потпитања после њихових предавања. У то време наставници нису волели да нашороко и надугачко објашњавају оно што предају, већ су се строго држали задате теме, тако да Радомир није био много омиљен код њих. Највероватније због тога наставник немачког му је дао тројку, а касније се кроз војничку каријеру течно служио немачким језиком и веома ретко је користио речник чак и када чита немачку литературу. Повремено би свирао гитару и певао, углавном када би га замолила мајка или отац.