Milena Pavlovic-Barili rodena je u Pozarevcu, 5. novembra 1909, kao jedino dete Danice Pavlovic i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzickog kriticara i pesnika. Prema misljenju nekih tumaca, sliku koju danas imamo o ovoj umetnici stvorila je zapravo njena majka.

U monografiji Zene u srpskom slikarstvu pise da je Danica Pavlovic „u detinjstvu odlucujuce uticala na Milenino vaspitanje", ali da je i kasnije, „kada je otvorena Memorijalna galerija Milena Pavlovic-Barili u Pozarevcu, doprinela stvaranju njenog, pomalo bajkolikog lika cuda od deteta, uspesne slikarke koja je putovala po svetu, druzila se sa poznatim licnostima, srecno se udala za jednog Amerikanca i umrla od posledica pada s konja". U poodmaklim godinama, cesto puna gorcine, Danica Pavlovic je svojim secanjima, u sacuvanim i jos vise onim unistenim pismima stvorila o svojoj cerki, ali i o sebi, sliku kakvu je zelela. O specificnom slikarkinom odnosu sa majkom svedoci i jedno od pisama nepoznatog datuma: „ ...Da znas samo koliko mi je potrebno da me jednog dana razumes i da mi kazes: 'Sine, je l' si umorna, odmori se malo, jer si sve uradila sto si umela i mogla.' Cini mi se, kad bih jedanput u zivotu to od tebe cula vise nikad ne bih imala nesanicu. Vise nikad me zora ni sunce ne bi zatekli budnu i prenapregnutu od misli i briga i strahovanja u krevetu. I ne bih se uvek luda i kriva osecala. Ja drugima ne dozvoljavam da mi kazu ni da sam luda ni da gresim, jer znam i vidim da niko od njih ne bi mogao moju ravnotezu da izdrzi. Ja sam ovde sasvim smrvljena. Znam kako nana kaze: 'Iz ove se koze nema kud', pa se i ja koprcam, pa ne umem cud da promenim.”
 

Milena se u svemu sto je radila predavala svim bicem. Njeno slikarstvo ispunjeno je neobicnim dogadajima, susretima, odlascima, lutanjima i rastancima, tugama, pritajenim traumama i nostalgicnim secanjima. Gotovo sve njene nadrealno-magicne kompozicije imale su u sebi romanticarsko znacenje, velovi, odnosno draperije, simbolicno oznacavaju deobe i razdvajanja, ali i spajanja i povezivanja realnosti i maste, svetla i tame, dobra i zla, intime, meditativnog i onog senzualnog. Slikajuci lampe i svece unosila je svetlost mudrosti i prosvetljenja u ambijente u kojima je vladao mrak. Njene maske skrivale su i stitile identitet lika, leptiri pricali o kratkotrajnosti zivota, a slomljeni stubovi i isecene ruke ili noge govorili o zeljama i ceznjama. Naslikane povijene katarke brodova nagovestile su ratne lomove koji su je zauvek odvojili od otadzbine.
Milena je slikarstvo studirala u Beogradu i Minhenu. Prvu izlozbu priredila je u Beogradu, a zatim su usledile njene izlozbe u Pozarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, Njujorku. Visestruko talentovana, Milena je pisala i stihove koje je prvi put objavila 1934. u italijanskom listu Kvadrino. Uvek je lebdela izmedu svoje dve domovine - Srbije i Italije, pa ne cudi njen veliki nagon da ode u trecu zemlju, Ameriku i tu od 1939. godine pronade svoj mir. Iz njenih pisama se vidi da je taj odlazak znacio odrastanje, a u simbolickom smislu i oslobadanje od roditelja koji su bili previse snazne licnosti. Iz Njujorka roditeljima sve rede pise a vise se posvecuje sebi.
 

Milena je u Americi provela poslednjih sest godina zivota. Tamo je slikala, izlagala i, sto je bitnije za taj njen period, bavila se ilustracijom, dizajnom, kostimom, scenografijom. U jednom pismu nastalom cim je brod pristao u Njujork, u avgustu 1939, Milena majci pise: „ ...Stigla sam. Sada je dva sata ujutru. Prve misli i reci otkako je lada pristala saljem Tebi. Gledala sam dugo sve svetlosti u daljini, kao Venecija, samo mnogo duze sa strane. Mesecina i beli oblaci, i svetiljke sto micu i klize po vodi, ali se nista drugo ne vidi. Eto, to ti je Njujork. A ja nista ne razumem. Grdno mi je sve cudno kao u snu i kao obicno..." Iako vecina teoreticara smatra da se Milena zbog materijalne sigurnosti prisilno angazovala u primenjenoj umetnosti, pre je sledila put kojim su pre nje krenuli svetski poznati pisci, slikari i umetnici koji su radili za novine. Milenine modne ilustracije objavljivane u Vogu tokom 1940. i 1941. odlikuju se lakocom linija i koloristickom prozracnoscu akvarela. Milena je crtala dame u jednostavnim haljinama sa spustenim strukom ili dekolteom nepravilnog oblika koji obnazuje ramena ili leda, ukrasene perlama, cvetovima, ogrlicama, mindusama, tijarama, brosevima, lepezama, salovima. Slikarka je svetske zene crtala po uzoru na sebe.

Milena Pavlovic-Barili umrla je 6. marta 1945. godine u svojoj 36. godini u Njujorku. Po jednima, za umetnicu su bile kobne posledice nezgodnog pada s konja a po drugima srcani udar. Nakon cetiri godine, urna s njenim posmrtnim ostacima pohranjena je na groblju za strance u Rimu. Njen suprug Bruno javio je Mileninoj majci u Pozarevac da joj cerka „pociva na jednom divnom mestu, na groblju u blizini kapije svetog Pavla, prepunom velikih uspomena na pesnike, umetnike, na ljude koji su dosli iz citavog sveta a koji su sada tu pored nje". Tek 50-tih godina, posle izlozbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, srpska javnost se vise zainteresovala za rad Milene Pavlovic-Barili. U njenom rodnom Pozarevcu 1962. godine otvorena je galerija-legat u kojoj se danas nalazi oko 800 njenih radova. U postavci je bronzani odlivak slikarkinih ruku, intimne porodicne fotografije, licna slikarkina toaleta, haljine i cipkani veluri. Kao i ceo Milenin zivot, sve sto je ostalo iza nje je metafizicka rapsodija .