EDVARD MUNCH

Najveći norveški slikar i u međunarodnim okvirima pionir modernog ekspresionističkog slikarstva, predstavlja onu retku pojavu genijalnog umetnika u nacionalnoj sredini bez stvarne originalne umetničke tradicije. Takve ličnosti nije lako naći, pošto izgleda da eksperiment u likovnim umetnostima retko uspeva ukoliko negde ne postoji receptivna publika. Oko 1880, kad je Munch počeo ozbiljno da studira slikarstvo, Norveška je imala nekoliko odličnih slikara i nekoliko mecena. Ali tradicija je bila nadmoćno akademska, ukorenjena u francuskom romantičnom realizmu barbizonske škole i u nemačkom lirskom naturalizmu; impresionizam je počeo da prodire u Norvešku tek u poslednjoj deceniji XIX veka.

Godine 1885. Munchu se prvi put ukazala prilika da putuje u inostranstvo i to u Belgiju i, na tri nedelje, u Pariz. Iako je, kao svaki mladi student, proveo mnogo vremena proučavajući stare majstore iz Louvrea i posećujući Salon, otkrio je i Manetove radove i njima bio duboko impresioniran. Uprkos akademskom školovanju razvio je vlastiti pristup na osnovu impresionističkih i simbolističkih eksperimenata čiji je svedok bio. Godine 1892. reputacija mu je toliko porasla da je bio pozvan da izlaže u Verein Berliner Kunstler (Društvo berlinskih umetnika). Njegova izložba je izazvala takvu buru da su se vođi liberalnog krila Društva koji su simpatisali s njim, predvođeni Maxom Liebermannom, povukli iz te organizacije i osnovali Berlinsku secesiju. Ovo priznanje - i spor - ohrabrili su Muncha da se nastani u Nemačkoj gde je proveo najveći deo vremena do 1908. Za to vreme umetnički je sazreo i počeo da vrši ključni uticaj na nemačku ekspresionističku umetnost u njenom razvoju.

Prilikom određivanja Munchovog mesta u evropskom slikarstvu moglo bi se tvrditi da su na njegovo formiranje uticali ne toliko njegovi norveški izvori koliko boravak u Parizu za vreme jednog od najuzbudljivijih razdoblja u istoriji francuskog slikarstva, a zatim u Nemačkoj u trenutku pojave nove dinamične umetnosti. Jedinstveno svojstvo njegovih slika i grafika, međutim, nesumnjivo je rezultat snažno literarnog pa čak i mističnog pristupa koji je bio tipično skandinavski, a u Munchovom slučaju pojačan njegovom neobičnom i napaćenom ličnošću. Značaj norveške književnosti je porastao krajem XIX veka pojavom Henrika Ibsena kao dramskog pisca svetskog glasa; mnoge najbolje analogije Munchovih slika nalaze se u Ibsenovim dramama. Slikar se kretao u književnim krugovima u Norveškoj, kao i u Parizu i Berlinu, i bio prijatelj poznatih pisaca, među njima i Augusta Strindberga i uticajnog nemačkog istoričara umetnosti i kritičara moderne umetnosti, Juliusa Meier-Graefea. Godine 1906. Munch je izradio scenografiju za Ibsenove drame Sablasti i Hedda Gabler.

Čak je i u Norveškoj uobičajeno da se istice međunarodni karakter Munchovih slika, ali kad čovek iz Munchovih odaja u Nacionalnoj galeriji u Oslu pređe u prostorije gde su izloženi ostali tadašnji norveški slikari Munchovi koreni postaju očigledni na prvi pogled. Oko 1889-90. Munch je vladao impresionističkom paletom podeljene boje, ali čak i tada, u trenutku najneposrednijeg impresionističkog uticaja, slika kao Noć u St. Cloudu, 1890, manje je impresionistička studija svetlosti i senke nego slika raspoloženja i melanholije; ona već nagoveštava neku nedefinisanu unutrašnju uznemirenost.


Iako je doživeo osamdesetu godinu, aveti bolesti i smrti lebdeli su oko njega najvećim delom života. Majka i sestra umrle su mu od tuberkuloze dok je još bio mlad, a i on sam patio je od ozbiljnih bolesti. Bolest i smrt počeli su da se javljaju rano na njegovim slikama i bile su njegova neprestana tema. Ove teme, razume se, bile su uobičajene u umetnosti i književnosti tog vremena, ali su za Muncha one bile naročito pogodne. Bolesno dete odnosilo se na bolest i smrt njegove sestre. Ostale teme koje su ga zaokupljale bile su buđenje seksualne želje i žena data istovremeno kao nevino dete i vampir-krvopija. Munch se javio kao slikar u trenutku kad je Sigmund Freud razvijao teorije psihoanalize; ovaj slikar, u svojoj opsednutosti seksom i smrću, ponekad se činio kao gotovo klasičan primer problema koje je Freud istraživao. U Tajanstvenoj obali, oko 1892, mesec i njegov dugi odblesak u vodi preobraženi su u falusni simbol. Ovaj motiv se javlja u eksplicitnijem simboličkom obliku na mnogim slikama, na primer u Plesu života, 1899-1900.
Strahovi koji su progonili umetnika dobijali su često opštiji i dvosmisleniji, iako ne manje stravičan izraz. Na slici Veče u ulici Karla Johana, Oslo prolaznici u ranoj večernjoj tmini preobraženi su u sablasni skup mrtvih šetača. Krik je bolni vrisak prenesen u vidljive vibracije koje se šire kao zvučni talasi. Na Crvenoj lozi loza pretvara kuću u užasno obitavalište iz kojeg jedna osoba upaničeno beži.

Munch je bio izvanredno plodan i celog života je eksperimentisao mnogim raznovrsnim temama, paletama i stilovima crtanja. Dela iz devedesetih godina XIX veka i s početka XX veka, u kojima je simbolistički kontekst najeksplicitniji, karakteriše vijugama, stalno pokretna kriva linija svojstvena stilu art nouveau, kombinovana s bojom, tamnom u tonu ali sjajnom u intenzitetu. U njegovom delu iz tog razdoblja prisutni su uticaji Gauguina i nabizma. Njegove studije aktova mozda su nastale pod Bonnardovim uticajem, ali je u svakom slučaju Munchova interpretacija sasvim drugačija, mučnija i uznemirujućija, bliža duhu nemačkog ekspresionizma (Pubertet). Ovaj duh - čijem je stvaranju pomogao i sam Munch - ispoljava se u kasnijim delima, pejzažima i scenama koji prikazuju seljake na radu (na primer Konj u galopu), mada se čini da u tim svetlo slikanim temama ima nešto od zdravlja, snage i optimizma. U Munchovim delima ne može se uočiti jedna jednostavna razvojna linija. On se neprestano vraćao ranijim temama i prerađivao ih. Njegova obuzetost seksom, nasiljem i smrću trajala je celog zivota. Svi ti elementi su možda sumirani u slici Maratova smrt koju je počeo 1905. a završio tek 1927. Njegova karijera bi se mogla sažeto predstaviti i portretima, naročito fascinantnim i uznemirujućim autoportretima. Rani Autoportret u plavom odelu, vođen širokim, apstraktnim fovističkim potezima boje, prikazuje umetnika kao intelektualca čije lepo, otmeno lice već muče sumnja u sebe i nervna napregnutost. U svom poslednjem, opsesivnom autoportretu, nazvanom Između sata i postelje, stari Munch slika sebe kako lebdi na rubu večnosti; ali njegova ruka sigurna za apstraktnu boju i strukturu pokazuje da on nikad nije gubio vezu s novim eksperimentima.

Munch je bio veliki majstor grafike. Počeo je 1894. radeći bakroreze i litografije i neko vreme bio je u prvom redu zainteresovan da se posluzi tim medijumima pri ponovnom studiranju tema koje je već slikao. Međutim, grafike nikad nisu bile puke reprodukcije slika. U svakom slučaju, prerađivao je temu u okvirima novog medijuma, radeći katkad isti predmet u gravuri, drvorezu i litografiji, međusobno ih varirajući, dok je svaki predstavljao modifikaciju slike.
 

<HOME PAGE