Тешко је одредити тачан датум настанка Римске републике. Тит Ливије наводи да је последњи римски краљ, Тарквиније Охоли, 510. п. н. е. протеран из Рима, Луције Јуније Брут и Луције Тарквиније Колатин изабрани за римске конзуле, док је 508. п. н. е. изабран и први првосвештеник, тј. понтифекс максимус (лат. Pontifex maximum).
Од посебног значаја били су следећи елементи државног уређења Римске републике :
- ануитет — све дужности су имале мандат од једне године.
- колегијалност — увек су две особе истовремено обављале једну државну службу — изузетак је диктатор.
- право промене уредбе (право вета) — сваки магистрат је имао право да коригује, измени или врати уредбу коју је његов колега донео.
Највећу извршну власт, неограничену, у римској републици имао је конзул (лат. Imperium maius). Конзули су били одговорни за врховно војно заповедништво, право пресуде, сазивање Сената и народних скупштина. За време криза, постојала је могућност именовања диктатора на 6 месеци, који је имао апсолутну власт (лат. Summus imperium); током његовог мандата би сви други магистрати били суспендовани.
Магистрати су били бирани кроз три различите народне скупштине:
- Центуријска скупштина — бирала је цензоре, конзуле, преторе.
- Трибутска скупштина — бирала је магистрате нижег ранга: едиле, квесторе, двадесетшесторицу (лат. Vigintisexviri).
- Плебејска скупштина — бирала је народне трибуне и плебејске едиле.
Римски сенат и народне скупштине (лат. Comitia) били су надлежни за законе и надгледање рада свих властодржаца. Ислужени магистрати су постајали сенатори, уколико се томе не би успротивили цензори. Првобитно су у сенат улазили само патрицији, а касније и плебејци.
Долази и до првих сукоба између плебејаца и патриција. Плебејци су обичан народ — сељаци, занатлије, трговци — који је по римским законима морао служити у ратовима државе. Често зато нису могли обрађивати своју земљу, те су, не могавши да прехране своје породице, падали у дужничко ропство. Први велики корак ка извојевању својих права плебејци су начинили одбивши да ратују против Латина: попевши се на свето у брдо у Риму, нису хтели да пођу у рат док им се не испуне захтеви да учествују у власти. Тако су 494. п. н. е. добили право да бирају народне трибуне, прво двојицу, па онда десеторицу. Следећи плебејски успех био је доношење закона дванаест таблица 451. п. н. е., који се заснивао на обичајном праву. Од 367. п. н. е., на предлог трибуна Лицинија и Секстија, од двојице конзула један морао да буде из редова плебејаца. Народни трибуни су имали право вета. Последњи успех плебејаца из тог раздобља догодио се 326. п. н. е., када је изгласано укидање дужничког ропства.
Одмах након успостављања републике, Рим је почео да спроводи експанзионистичку и освајачку политику. Ипак, на самом почетку експанзионистичких ратова долази и до пораза: за најтежи се узима онај 387. п. н. е., када су град заузели и опустошили Келти. И поред тога, град се убрзо опоравио и наставио своје ширење, како на југ тако и на север, при чему је дошло до оштрих сукоба са Самнитима у средњој Италији, између 343. п. н. е. и 290. п. н. е.
Становништво које је насељавало територије под контролом Римске републике имало је различите статусе. Становници су могли бити:
- пуноправни грађани државе (грађани Рима, колонија и већ сврстана племена)
- заједнице са римским грађанским правима, али без права одлучивања
-
савезници,
који су
могли
задржати
своје
аутономије.
Други сукоб између Рима и Картагине отпочиње спором око зона утицаја у Хиспанији, и 218. п. н. е. узима се за почетак Другог пунског рата (218. — 202. п. н. е.). Велики картагињански војсковођа Ханибал прелази Алпе и упућује се ка Риму. После неколико римских пораза (као код Кане 216. п. н. е.), када је већ изгледало да ће Ханибал освојити Рим, ипак долази до победе над Ханибаловим братом у бици код Метаура (207. п. н. е.). Моћ самог Ханибала слаби након тога, упркос савезу са македонским краљем Филипом V, који је 215. п. н. е. такође отпочео рат против Римљана. До коначне победе над Картагином долази после искрцавања Римљана у северној Африци, у бици код Заме (202. п. н. е.). Картагина је тиме изгубила све своје територије у Хиспанији. У Трећем пунском рату (149. — 146. п. н. е.) Рим је разорио и саму Картагину, основавши провинцију Африка.
Важна последица Пунских ратова била је оснивање римских провинција, од којих је прва била Сицилија. Провинција је представљала нарочито устројену административну јединицу, којом је управљао намесник, бивши претор или конзул, којег је именовао Сенат. Унутар провинције, градови или племена који су били римски савезници задржавали би унутрашњу аутономију, док би остатак популације морао да плаћа намете за римску државну благајну.
У 2. веку п. н. е. избијају и први отпори унутар Рима. Године 136. п. н. е. започео је устанак робова на Сицилији, а од 111. до 105. п. н. е., Рим је води рат против краља Југурте у Нумидији. Са севера на Рим су почела да насрћу германска племена, Тевтонци и Кимбри, а 104. п. н. е. започиње и Други устанак робова. Од 91. до 88. п. н. е. Италски савезници воде рат против Рима, што је Митридат VI Еупатор искористио да заузме провинцију Азију, притом поубијавши неколико хиљада римских насељеника. Сула је потом био именован за управника Азије и заповедника у Митридатовим ратовима, чиме се заоштравају и почињу сукоби и унутар самог Рима.
Традиционални милицијски састав, код којег су сви грађани укључени у одбрану и вођење рата, показао се непрактичним због великог ширења римске државе. После пораза у Југуртином рату и у ратовима против Тевтонаца и Цимбра, Гај Марије је успео да спроведе војну реформу. Уведена је професионална војска састављена од добро обучених војника, што је довело до зближавања војника са својим заповедницима. За већину војника који нису поседовали земљу, војна служба није више била обавеза већ извор зараде. Они су, осим поделе плена из освајања, од својих заповедника очекивали да им по престанку војне службе доделе и земљу. Ветеранске пензије на тај начин све су више постајале предмет политичких расправа у Риму.
Приврженост војника појединим заповедницима такође се показала као отежавајућа околност политичког устројства Рима. Наиме, заповедници су добили могућност да се помоћу својих војски, а из својих сопствених интереса супроставе вољи Сената или народних скупштина, па је време грађанских ратова обележено амбициозним идејама политичара и њихових приватних војски.
Политички сукоби унутар Рима почели су да се заоштравају од 133. п. н. е. У сталном су политичком сукобу били су оптимати (лат. optimates — најбољи тј. аристократи ) и популари, при чему су се популари залагали за смањивање социјалних разлика у Риму кроз увођење аграрне реформе. Покушаји народних трибуна, Тиберија Граха 133. п. н. е. и његовог брата Гаја Граха десет година касније, нису уродили плодом. Гај Марије је 107. п. н. е. увео војну реформу и постао вођа популара.
На другој страни, на чело оптимата се ставио Корнелије Сула. После победе над Митридатом VI, Сула се 88. п. н. е. вратио у Рим, протерао Маријеве присталице и завео диктатуру. Године 82. п. н. е. поново се обрачунао са маријевцима у крвавој бици код Порта Колина. Након те битке, поново је умарширао са својим легијама у Рим, обрачунао се са својим противницима, завео диктатуру и променио политичко уређење.
Након Првог грађанског рата у Риму, успешни заповедници преузели су врло важну улогу. Помпеј Велики, који је као млад заповедник био у Сулиним редовима, стекао је велику славу након што је победио Селеукиде, оснивао нове провинције и учествовао у угушењу Спартаковог устанка. Склопио је тајни савез са Красом и Цезаром (Први тријумвират), што је уједно био и врло јасан показатељ структурне слабости касне Републике, чије институције нису биле дорасле насталој кризи. После погибије Краса 53. п. н. е., 49. п. н. е. дошло је до сукоба друге двојице моћника, Помпеја и Цезара, чиме је уједно отпочео и Други римски грађански рат. У њему је Цезар победио Помпеја 48. п. н. е. код Фарсале у Тесалији, након чега је поражени побегао у птолемејски Египат где је и убијен. После победа над Помпејевим присталицама у Хиспанији и Египту, Цезар је постао и једини владар Римског царства, што је био и повод за његово убиство 15. марта 44. п. н. е. у Сенату и почетак Трећег римског грађанског рата. Цезаров блиски сарадник Марко Антоније удружио је снаге с унуком Цезарове сестре и усвојеним сином Октавијаном, којима су победили републиканце Брута и Касија 42. п. н. е. код Филипа у Грчкој.
Изгледало је да се ситуација из 49. п. н. е. понавља: Марко Антоније и Октавијан поделили су римске територије уговором из Бриндизија на интересне сфере — Антоније је владао источним а Октавијан западним делом. Међутим, Антоније и Клеопатра VII, краљица Египта, почели су да сањају о великом царству са средиштем на истоку, што је 32. п. н. е. довело до прекида пријатељства између Марка Антонија и Октавијана. Под Октавијановим утицајем, сенат је објавио рат Египту. У одлучујућој бици код Акција (31. п. н. е.), Октавијан је протерао Антонија и Клеопатру у Египат, где су обоје после кратког времена једно за другим извршили самоубиство. Египат је постао римска провинција под директном влашћу будућег цара Октавијана. Октавијан је постао самостални владар Рима, преузео трибунска овлашћења, чиме је могао да сазива Сенат и скупштине и уређује и предлаже законе, и империјум тј. врховну команду над римским војскама. Најчешће се 27. п. н. е. узима се за настанак Римског царства, када је Октавијан проглашен за августа, преузвишеног и принцепса сената (вођу сената), због чега се нови систем често називао принципатом. Август је дозволио потоњи избор магистрата и функционисање Сената, али је директно одлучивао о најважнијим наименовањима. Тиме су републиканске институције називно сачуване, али је суштина власти прешла у руке монарха.
