Огромно наслеђе Римског царства види се и данас у западњачким институцијама, праву, архитектури и многим другим подручјима живота.
Дотадашњи су догађаји радили у његову корист: Рим је због грађанског рата био у хаосу. Осим тога, Рим није био спреман прихватити власт деспота.
Октавијан је био лукав човек. Прво је распустио војску и организовао изборе. Изабран је на највиши положај у држави, на положај конзула. Године 27. год. пре Христа пре Христа званично је вратио власт римском сенату, па се понудио да се одрекне своје војне премоћи и власти над Египтом. Не само да је Сенат одбио његову понуду, него му је препустио и Хиспанију, Галију и Сирију. Мало након тога, Сенат му је доделио назив Августа (лат. Augustus = преузвишени).
Ипак, Аугуст је знао да му
положај конзула неће донети апсолутну моћ.
Године пре Христа одступио је с тог положаја
како би стекао друга два. Као прво, иако је био
патрицијског рода узео је овлашћења народног
трибуна (лат.
Tribunicia potestas), што му је
омогућило да сазива сенат кад год хоће и
одређује предмете за расправу. Такође, тај
положај му је обезбедио и неприкосновеност (лат.
Sacrosantus)
односно култну недодирљивост. Свакоме ко би се
усудио да му се насилно супростави претила је
казна богова.
Као друго, добио је највиша овлашћења тј. империјум (лат. Imperium) који је у време Републике припадао само конзулима и преторима. Империјум му је омогућавао да у свако доба командује римском војском која је искључиво њему дуговала верност.
Година 23. године пре Христа обично се рачуна као година кад је Аугуст постао римски цар. Ипак, више је волио грађанске титуле попут титуле принцепса сената (лат. Princeps senatus) и "првог грађанина".
Као цар, Аугуст је хладнокрвно и ефикасно уредио своје царство; његове су изузетне способности великим делом заслужне што се Римско царство одржало тако дуго. Увео је стандардизовани новац и порезе; изградио је бирократску структуру од припадника коњаничког сталежа (лат. Ordo equestris) и ослобођеника (бивших робова). Војницима је уредио начин плаћања и читав програм повлачења из службе после рока од 20 година.
Био је вешт пропагандиста. Добио је подршку римских књижевника кад је постао покровитељ песника Хорација, историчара Тита Ливија и нарочито Вергилија. Да се свиди народу, користио је игре и посебне догађаје који су славили њега и његову породицу.
Као апсолутни владар Царства, именовао је свог насљедника. Тако је вратио обичај који је одбачен још приликом оснивања Римске републике као срамотан. У почетку је то требао бити Марцел, син његове сестре, који се оженио Августовом кћери Јулијом. Међутим, Марцел је умро 23. године пре Христа
Након Марцелове смрти Август је удао своју ћерку за Марка Агрипу, који му је главни помоћник, нарочито у војним питањима. Из тог је брака потекло петоро деце, три сина и двије кћери: Гај Цезар, Луције Цезар, Јулија Млађа, Агрипина Старија и Постум Агрипа (име "Постум" значи да је дете рођено након очеве смрти). Август је усвојио своја два најстарија унука, Гаја и Луција, чиме је постало очигледно да их он сматра својим налседницима. Показао се широкогрудним и као очух, према Ливијиној деци из првог брака, Друзу Старијем и Тиберију Клаудију, након што су освојили велике делове Средње Европе.
Агрипа је умро 12. год. пре Христа, а Ливијин син Тиберије се развео и оженио са Агрипином удовицом и то по Августовом налогу. Тиберије је учествовао у Августовој трибунској власти, али убрзо се повукао на Родос, вероватно зато што је осећао да Август даје предност Гају и Луцију. Када су и Гај и Луције умрли као младићи (4. односно 2. године после Христа, и како му је брат Друз умро још раније (9. год. пре Христа), Тиберије је позван назад у Рим. Тада га је Октавијан Август коначно усвојио и тако одредио за наследника.
Октавијан Август је умро 19. августа 14. године нове ере. Убрзо га је сенат прогласио богом и уврстио у пантеон римских богова. Постум Агрипа и Тиберије су проглашени наследницима.
Постум, који је тада живео повучено, одмах је убијен. Вероватно је Тиберије умешан у његову смрт.
Августови насљедници су били:
