ISTORIJA FIRME
Novi Sad,
grad taman po meri čoveka. Ni prevelik ni premalen, ni prebrz ni prespor ni
preambiciozan ni lenj. Ne obećava što se ne može, ali i ne ostavlja rane
razočarenja. I odmah tu ispod njegovog velikog blaga petrovaradinske
tvrđave, na prostranoj ravnici, proteže se taj srednjeevropski grad u
najvećem broju svojih osobina.
Petrovaradinska tvrđava
Poveća
balkanska varoš ima ljubav svojih 350.000 meštana svih nacija i vera, koje
su ovom stranom hodile i brodile, pa se tu zadržale. Grad ima bogatu
prošlost, a kakav mu je mentalitet, nastaviće se tako i u budućnosti. Zbog
svog kulturnog i duhovnog bogatstva zovu ga “Srpskom Atinom” i jedan
je od najlepših i najurednijih gradova u ovom delu Evrope.
U koračanju kroz prohujale decenije, od samog osnivanja 1914. godine i prve odigrane utakmice u Kovilju, pa do današnjeg dana, prolazeći kroz sjaj i sivilo minulih vremena, godine uspeha i padova, strepnji, radosti, sreće i tuge, uz Vojvodinu su uvek bili i ostali ljudi koji je vole i poštuju. Ljudi koji su svakom trenutku znali da podele svu gorčinu i slast pobede i poraza, ljudi koji su i danas tu i svojim pesmama, šalovima i zastavama daju ovom klubu onu treću dimenziju... Naravno, u pitanju su navijači.
Navijanje je kao i širom Evrope započelo na fudbalskim igralištima. Navijači Vojvodine su početkom bodrenja kluba bili mahom stariji ljudi, koji su zasebno jedni od drugih, svaki na svoj način, znali da iskažu ljubav prema voljenom klubu. Najpoznatiji i najvatreniji “vojvodinaši” početnog vremena delovanja FK Vojvodine bili su nadaleko poznati Nikola Novaković i Marko Marcikić. Svake nedelje od jutra do večeri oni su bili na igralištu prateći utakmice raznih Vošinih selekcija.
Svaki
funkcioner kluba tada je bio zadužen da mesečno pokloni klubu izvesnu, ne
malu svotu para, pa su se odatle izdvajale manje svote novca za navijače,
koji još 1931. godine putuju na neke od zanimljivijih susreta. U to
vreme glavni konkurent Vojvodini bila je ekipa šabačke Mačve, pa se u
tim prilikama obezbeđivao i prevoz za navijače, koji su tada popunjavali
redovno i po šest autobusa.
Navijači Vojvodine su kupovali članske karte kako bi dali neki doprinos
svome klubu i na taj način ga pomagali. To je bio takozvani osnivački prinos,
koji se plaćao samo po kupovini karte, a članovi pomagači su plaćali mesečnu
članarinu. Svaki član je morao da se pokorava pravilima društva i rešenjima
Skupštine Upravnog Odbora. Ko nije redovno plaćao članarinu bio je
isključivan iz društva i morao je vratiti ovu člansku kartu, pošto je ona
davala pravo na putovanje tri puta godišnje, sa uverenjem, u pola cene na
Državnu Železnicu prema pravilniku Ministarstva Saobraćaja. Neredovnim
platišama koji nisu vratili člansku kartu ona je oduzimana putem vlasti, jer
je povlastice mogao imati samo onaj koji je članarinu uredno plaćao.
Prvi
klub navijača Vojvodine organizovan je tridesetih godina i sve do tada
Vojvodina nije imala nikakvu organizovaniju podršku na tribinama. Vest o
osnivanju Kluba prijatelja Sportskog Kluba “Vojvodine” objavljena je u
“Zastavi” 17. decembra 1937. godine kada se udružuju dobro stojeci
Novosađani u klub prijatelja Vojvodine:
“Preksinoć
u prostorijama gostionice g. Save Dotlića u Miletićevoj ulici,
održan je sastanak prijatelja i simpatizera S.K. Vojvodine. Sastanak sazvan
radi osnivanja jednog kluba, kome će biti cilj da pomaže S.K. Vojvodinu i to
u ovim pravcima: Materijalnim prilozima, kupovanjem rekvizita iz svoje
gotovine, vršenje propagande za njene fudbalske priredbe, istupanjem u svim
slučajevima kada to interesi Vojvodine zahtevaju, organizovanjem navijačkih
vozova i izleta kada njihov klub gostuje na strani itd. Sredstva kluba biće
članski prinosi, prihodi, pokloni i pomoći. Ovom sastanku prisustvovalo je
oko 100 prijatelja crvenih, koji su uglavnom vodili akciju da se klub osnuje”.
Sve do 25. 11. 1939. godine kada je
odigrana utakmica Jugoslavija – Vojvodina, samo velike i zanimljive
utakmice su mogle da pokrenu veliki broj navijača na igralište. Tada se
desio veliki obrt. Vojvodina jeste tada imala najveći broj navijača, ali u
svoje redove nije mogla da ubroji i ne slovene. Međutim, sticajem okolnosti
bez obzira na naciju i veru Vojvodina je osvojila simpatije svih Novosadjana.
Ono što do tad nikada nije postojalo u Novom Sadu, takozvani “lokalpatriotizam”,
isčaurio se sam od sebe odjednom, kada je tim Vojvodine stao u red nasih
najboljih klubova. Sam pokazatelj koliko je Vojvodina bila popularna među
svojim navijačima u mnogome govori i jedan slučaj u sezoni 1939/40.
Zabeleženo je tada da je Vojvodina gostovala u Osjeku i da je radnik
Avda Đoric uoči utakmice svojih ljubimaca krenuo na put u četvrtak.
Pošto nije imao novaca za prevoz uputio se peške! Stigao je u grad na
Dravi u subotu i sutradan prisustvovao utakmici, a kada je i nameravao
da se u Novi Sad vrati peške pokupili su ga ostali navijači Vojvodine,
koji su autokarom stigli u Osjek. (
FK Vojvodina od osnivanja do početka II
svetskog rata
)
Navijači Vojvodine na putu ka stadionu
Do tada su se glavna koplja lomila oko C.Zvezde i Partizana. Ostali
su se samo uzgred pominjali. Ipak 1957. godine na “forumu” se nesto krupno
desilo. Već prvog dana posete foruma svima je bilo jasno da od tada postoje
tri bučne grupe. Sad je rat navijačkih grla bio daleko žešći. Novu grupu
stvorili su navijači Vojvodine, a njih je u Beogradu tada bilo sve više. Za
Vojvodinu su počeli da navijaju mnogi ljubitelji fudbala iz Bosne,
Makedonije, Crne Gore i Srbije. Nastavljenim dobrim rezultatima
Vojvodina pridobija navijače širom SFRJ. Zabeleženo je da se tada u članstvo
kluba upisalo u roku od tri meseca oko 4.000 novih članova, a najveći broj
ih je upisan pred duel sa C.Zvezdom.
U
godini koja je donela Vojvodini prvu titulu prvaka Jugoslavije ( 1966.
god. ) ,ušunjavši se tako među veliku četvorku našeg fudbala, navijači
su u velikom broju išli na gostovanja. Nezaboravno je i veliko gostovanje
pristalica crveno – belih na Maksimiru. Tada ih je bilo preko 4.000.
Naredna sezona donela je velike timove u Novi Sad. U kupu evropskih šampiona
dočekane su pred krcatim tribinama ekipe: Admire – Beč, Atletiko -
Madrid i Seltika – Glazgov. Interesovanje je bilo veliko, ali
tribine stadiona su bile suviše male da bi primile sve navijače Vojvodine.
Mada
Jugoslavija i Španija 1966. godine nisu imali diplomatske odnose
“Vojvodina” je uspela da organizuje specijalni čarter let za svoje navijače
koji su je bodrili u Madridu na utakmici protiv favorizovanog
“Atletika” iz Madrida.
Navijači spremni za put u Španiju
Zabelezeno je da je nekoliko stotina navijača Vojvodine priredilo na surčinskom aerodromu veličanstven doček svojim ljubimcima po povratku iz Španije, gde su njihovi ljubimci u trećoj odlučujućoj utakmici protiv Atletika iz Madrida nakon produžetaka obezbedili prolaz u 1/4 finale kupa šampiona. S’ pesmom i igrom navijačii su ih dopratil do Novog Sada gde je ceo grad izašao na ulice da pozdravi pobednike.
Doček fudbalera iz Španije na surčinskom aerodromu
Krajnje sedamdesete i osamdesete godine donele su na Balkan neku novu modu: dotadašnje stihijsko odlazenje na stadione preraslo je u formiranje posebnih navijačkih “ekipa”, sastavljenih od uglavnom mlađih fanatika kojima je ljubav prema klubu bila na prvom mestu. Ove promene su imale i dosta uticaja na navijače Vojvodine, pa se tako krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina javljaju prvi navijači Vojvodine pod nazivom “SLANINARI”. Taj “pogrdan” naziv dobijen od drugih navijačkih grupa, nakon određenog vremena su i sami navijači Vojvodine prihvatili. Okupljali su se na južnoj tribini, ali u odsustvu valjane koordinacije nisu ličili na pravu navijačku grupu. Nedovoljna organizovanost među njima uslovila je da se njihovo navijanje svodi na mahanje crveno – belih zastavica i pevanje pesmi samo posle postignutog gola.
Navijači
Vojvodine sedamdesetih
Pirotehnika se tada nije koristila, a transparenti su bili vrlo jednostavni, siromašnog sadržaja sa klupskim bojama i nazivom kluba. Jedan od najranijih transparenata pojavio se 1974. godine i na njemu je pisalo “Momci sa Salajke”. Šalovi i dresevi se u to vreme nisu mogli nigde kupiti. Svako za sebe je sam šio, da bi na utakmici imao neki navijački rekvizit.
List
Fudbalskog kluba “Vojvodina” je u decembru 1985. godine, pod gornjim
naslovom, objavio: “Beogradski studio B uveo je ove sezone korisnu novinu u
jugoslovenskom fudbalu. Ocenjuje ponašanje navijača na prvoligaškim
utakmicama i na osnovu toga pravi tabelu posle odigrana tri - četiri kola.
Ova akcija krenula je od sedmog kola i na celu tabele su navijači “Vojvodine”.
Prilikom ocenjivanja uzima se u obzir sve ono što se dešava na terenu, počev
od izlaska igrača, do poslednjeg sudijskog zvižduka. Znači, meri se aplauz
domaćim, ali i gostujućim fudbalerima, da li ima ružnih skandiranja, kako se
ispraćaju domaci fudbaleri posle poraza, a kako uspešniji tim, da li se
domaćinima ili gostima zviždi. Posle svih analiza i sabiranja bodova,
navijači Vojvodine su na čelu ove tabele”.
Posle
neslavne sezone fudbalera i njihove seobe u drugu ligu, u sezoni 1986/87.
dolazi do totalnog rasula među navijačima. Međutim, klub se ubrzo vratio u
“društvo najboljih”, a to je naravno uslovilo i brz povratak navijača na
stadion. Počinje sve ispočetka. Osnivaju se prve grupe navijača, prave novi
transparenti, a navijački kop se pomera na centralnu istočnu tribinu.
Najpoznatije navijačke grupe u to doba su bili: TULIPS, BARABE, BEER
DRINKERS, RED FUCKERS, RED CREW, ROTERN TEUFELS… Svaka grupa je brojala
oko dvadesetak članova i po ugledu na strane navijače organizovali su se i
zajednički navijali, ali čak ni tada oni nisu bili udruženi u jedinstvenu
navijačku grupu.
Vojvodina – Dinamo 1988/89.
( utakmica na kojoj je promovisan RED FIRM )
Ime navijača “RED FIRM” dao je prvi vodja Šima po uzoru na
navijače WAST HAM-a, koji se nazivaju “INTER CITY FIRMS”, s’
tim što je “INTER CITY” zamenjeno sa “RED” zbog Vošine crvene
boje. Te 1989. godine ceo Novi Sad je u euforiji zbog dobrih igara Vojvodine
i težnje kluba da se bori za najviši plasman. Navijači tada u sve većem
broju posećuju stadion, a time i brojnost “RED FIRM-a” raste. Pristalice
crveno – belih su imale i veliku pomoć fudbalskog kluba koji je tada za
svaku utakmicu u Novom Sadu obezbeđivao i po desetak specijalnih autobusa za
navijače koji su dolazili iz okolnih mesta. Najbolje navijanje i najveća
brojnost navijača dostignuuta je na utakmici sa C.Zvezdom i
Slobodom iz Tuzle, kada je nakon poslednjeg zvizduka sudije
Stojanovskog iz Skoplja proslavljeno osvajanje druge šampionske
titule.
Vojvodina – C.zvezda 1988/89.
Tog zlatnog perioda se svi navijači rado sećaju i napominju da je tada
bila najbolja atmosfera na stadionu. Navijalo se stalno, bez pirotehnike, a
izrađeni su i barjaci, kačketi, šalovi, majice…
Sledece sezone “RED FIRM” je imao veliki ispit na međunarodnoj sceni u kupu evropskih šampiona. Na prvoj utakmici u Budimpešti protiv Honveda ( 1:0 ) skupilo se par stotina navijača. Organizovano je tom prilikom i tri specijalna autobusa, a na veliko iznenađenje svih njih, kada su stigli u Pestu zatekli su crveno – belu Vac ulicu. Revanš u Novom Sadu “RED FIRM” je dočekao spremno ( papiri, rolne, dimovi ), podrška kao nikad do tad, ali nesrećni autogol Gaćeše u 73. minuti zaustavio je zahuktale navijače ( 2:1 ).
Vojvodina –
Honved 1989/90.
Vojvodina se posle neuspešnog starta u Evropi okreće domaćem šampionatu. Na
utakmici protiv Dinama februara 1990. godine, posle preteranog
korišćenja pirotehnike, a u skladu sa tadašnjim propisima FSJ, “RED
FIRM” biva isteran sa stadiona što je rezultiralo seobom na jugoistočni deo
stadiona tkz. “mali jug”, gde se navijački kop zadržao sve do
1998. godine kada je “RED FIRM” opet prešao na matičnu istočnu tribinu.
Ta utakmica sa Dinamom je predstavljala malu prekretnicu u stilu navijanja.
“RED FIRM” je od tada počeo da koristi novi, moderniji stil – italijanski.
Redovno se upotrebljavaju pirotehnička sredstva, barjaci, veliki
transparenti, a počinju se praviti i prve koreografije. Na gostovanja se
išlo masovno, a od onih uzbudljivijih navijači pamte u Osjeku, Sarajevu,
Banjaluci, Beogradu, Skoplju, Subotici, Tuzli ( u kojoj je Vojvodina
uživala veliki renome ), Titogradu… ( 1.razgovor sa vođama Red Firm-a
) Red Firm je imao tada velike prijatelje u navijačima Borca iz
Banjaluke zvanim Vultures - Lešinari ( u Banja Luku se tada kod
dobrih prijatelja išlo kao na svadbu ), a za svoje najveće rivale smatrani
su navijači C. Zvezde – Delije. (
2.razgovor sa vođama Red Firm-a )
Raspadom SFRJ doslo je do stagniranja među svim navijačima, pa tako i među
Firmašima. Ljudi su se tada uglavnom zbog teških uslova za život okretali
sopstvenim problemima, pa je tako došlo do smena generacija. Stariji
navijači koji su se zadržali na stadionu sele se na istočnu tribinu i
formiraju dve omanje grupe: “Stara garda” i “Slaninari istok”,
dok mlađi navijači željni dokazivanja dobijaju svoje mesto u “RED FIRM-u”.
Ne može se reći da je kriza u potpunosti prevaziđena, ali ipak uz pomoć
Uprave kluba dolazi se do solidne organizacije. Navijače na stadion privlače
od tada samo veće utakmice, dok je na ostalim posećenost daleko slabija nego
do vremena raspada SFRJ, ali generalno gledajući takva situacija je vladala
i kod ostalih navijačkih grupa. Zabranom izlaska nasih klubova na evropska
takmičenja naši se klubovi okreću domaćem šampionatu u kome nastupaju srpski
i crnogorski klubovi. U takvoj fudbalskoj sredini izdvajili su se tri kluba
koja su dominirala domaćom scenom i koji su jedini klubovi iz lige sa
šampionskim titulama u svojim vitrinama: C.Zvezda, Partizan i Vojvodina.
U međusobnim duelima sa ova dva beogradska kluba “RED FIRM” je redovno
priređivao spektakle.
Vojvodina – C. Zvezda 1990/91.
Navijačka grupa “RED FIRM” obuhvatala je tada nekoliko podgrupa, kao sto su: F.C.V., Skinheads, Fanatics, Tigers ( čiji predstavnici su rokovodili grupom )…
I u
novonastaloj situaciji RED FIRM je posećivao stadione širom Jugoslavije i
pokazao da je među tri najjaće navijačke grupe kod nas. Poznate su bakljade
i dimnjaci koje su ovi navijači napravili na utakmicama protiv Crvene
Zvezde, Partizana, Rada, Proletera…
Vojvodina – Rad 1993/94.
Glavnu reč među navijačima na tribini 1993 i ’94. godine vodili su navijači C.Zvezde i Partizana. Međutim već naredne godine dolaskom nekih novih ljudi počele su promene na tribini tako da su glavnu reč opet vodili navijači Vojvodine. Red Firm dobija i jedno mesto u Skupstini fudbalskog kluba, tako da su njegovi članovi bili obavešteni o radu čelnika kluba. Počelo se tada organizovano ( ali u manjem broju ) dolaziti na utakmice svih članova SD Vojvodine, među kojima i na odbojkaške. U sezoni 1994/95. Fudbalski klub Vojvodina osvaja jesenju titulu, a shodno rezultatima raste i broj pristalica Vojvodine.
Početkom 1995. godine, prilikom prodaje pretplatnih karata Fudbalski
klub je napravio jedan mali korak ka zbližavanju kluba i navijaca. ( klub -
navijači ) Februara iste godine, željni nivoa navijanja koji se praktikuje u
zapadnim zemljama navijači Vojvodine popularni Red Firm-ovci sami pokreću
“List navijača fudbalskog kluba Vojvodine” radi omasovljenja navijača. List
je imao za cilj i da se navijačima predstave neke korisne informacije vezane
za navijačke suvenire i rekvizite, najave za predstojeća gostovanja i
koreografije, a između ostalog i neke informacije u vezi kluba i navijačke
grupe. Ovaj list je predstavljao malu prezentaciju navijača i obelodanjivao
je neke aktivnosti članova, ali je na na žalost bio kratkog daha.
Omasovljenje grupe u mnogome je zavisilo od rezultata ekipe, pa tako i od
značajnih i velikih utakmica, kojih je u to vreme bilo malo. Na tom planu
teško šta je tada moglo da se uradi osim da se strpljivo dočekaju prave
utakmice koje će pridobiti značajnu pažnju kod prvenstveno mlađih navijača.
Počinje se sa izradom novih šalova i raznih suvenira ( nalepnice, privesci,
kalendari… ) Upravo na poslednjoj utakmici te sezone navijačka grupa Red
Firm pripremila je prijatno iznenađenje svim navijačima Vojvodine. Na
tribinama stadiona pojavili su se u prodaji veoma kvalitetni svileni salovi
sa imenom kluba i najodanije navijacke grupe – Red Firm. Od tada svake
sezone navijači su pravili nove vrste majica, šalova, kačketa…
Velika
razočarenja navijača u rezultate Fudbalskog kluba Vojvodine, koja je nije
mogla ispuniti obećano – osvojiti treću titulu, uslovilo je da primat na
sportskim borilištima za navijače postane odbojka. Red Firm uz svesrdnu
pomoc i saradnju odbojkaškog kluba povećava broj svojih pristalica, a
najzaslužniji čovek iz kluba što je ta saradnja uspešno i nastavljena je
tadašnji generalni direktor Miroslav Vislavski. Te 1996. godine
sankcije za naše sportiste više nisu postojale, a OK Vojvodina je to
i na najbolji način iskoristila tako što je izborila u dve kvalifikacione
utakmice sa mađarskim šampionom učešće u kupu Evropskih šampiona. U Novi Sad
tada stizu ekipe iz Evrope, a hala postaje sve vruća i sve manja za
sve koji zele da prisustvuju spektaklima. Oko 10.000 gledalaca punilo je
tada veliku halu Spens-a, a Red Firm iz utakmice u utakmicu broji sve
više članova. Nezaboravna je sigurno utakmica protiv Sislija iz Treviza
( 2:3 ), u to vreme aktuelnog šampiona starog kontinenta, koja je na tribine
privukla oko 4.000 Red Firm-ovaca, koji su čitavu utakmicu bez prestanka
navijali, a u najvažnijim momentima uspeli su da dignu i čitavu dvoranu na
noge. 10.000 navijača je u jednom dahu gromoglasno pevalo i tapšalo.
Atmosfera teško ponovljiva i vrlo rado pominjana. Svakako se ne sme
zaboraviti ni uzbudljivo finale i peta utakmica protiv ekipe Partizana,
koja je privukla oko 3.000 pripadnika Red Firm-a. Te godine OK Vojvodina u
svoje vitrine je, na radost svojih brojnih navijača donela pehar za osvojeno
treće mesto na fajnl foru u Bolonji. Nakon toga na manjim odbojkaškim
utakmicama uvek se pojavljivalo stotinjak navijača, dok je na većim redovno
bilo prisutno oko dve hiljade najvatrenijih. ( Red Firm raste sa pobedama )
Krajem
1996. godine iz Red Firm-a se izdvaja grupica navijača – Firma, koja
nastavlja da deluje nezavisno na “velikom jugu” gradskog stadiona, ali na
gostovanjima sve navijacke grupe ( Red Firm, Firma, Stara
garda ) su se nalazile zajedno na jednom delu tribine. Želja vođa
Firme je bila da naprave navijačku grupu u kojoj neće biti članova ispod 18
godina, u kojoj će svako imati šal, koja će nositi Srpsko ime…
Red Firm uz pomoć FK Vojvodine 1997. godine po prvi put pravi godišnje propusnice za svoje navijače, za ulaz na “mali jug”, a ubrzo zatim izrađuju se i navijačke propusnice za odbojkaške utakmice.
Postojala je tada i ideja da svaki član Red Firm-a ima navijačku propusnicu za sve utakmice sportskog društva Vojvodine. Međutim, ona nije realizovana, a prvenstveno zbog čelnika nekih klubova kod kojih je ova ideja naišla na negodovanje i ne odobravanje. Zbog neslaganja sa ovakvim viđenjem najvernijh mnogi klubovi sportskog društva Vojvodine bili su u velikoj meri lišeni gromoglasne podrške sa tribina.
Fudbaleri Vojvodine po drugi put ulaze u finale kupa Jugoslavije, pa su i
pošto poto organizovani autobusi za gostovanje na Marakani. Posle
dužeg perioda Vojvodina ima veliki broj pristalica na gostovanju. To je bilo
jedno od najbolje posećenih gostovanja u poslednjih nekoliko godina.
C.Zvezda – Vojvodina 1996/97.
Te
iste godine Vojvodina je u odbojci odbranila tilulu šampiona Jugoslavije.
Titula je usledila posle pet iscrpnih mečeva sa C.Zvezdom, a u toj
petoj utakmici atmosfera na tribinama je bila veličanstvena. Stotine, možda
hiljadu, dve navijača se tiskalo po prolazima i stepenicama nastojeći da bar
krajičkom oka vidi šta se na parketu događa. Mnogo je emocija i ljubavi
letelo ka domaćim igračima pa su utakmicu počeli furiozno. Bez ikakvog
problema Vojvodina je utakmicu završila i time osvojila šestu uzastopnu i
osmu titulu ukupno, što je izazvalo reke emocija i ljubavi njenih pristalica.
Normalno bez svojih navijača, bez publike koja ih bezgranično voli i koja se
s’ njima poistovećuje do ovakvih uspeha ne bi stigla.
U kupu
šampiona Vojvodina je docekala novog šampiona starog kontinenta, ekipu
Modene iz Italije. Priredjuje se velika koreografija, ali pravog
navijanja nije bilo zbog čelnika kluba koji su prvi put poverili
organizaciju meča drugoj navijačkoj grupi. Uvidevši gresku nakon susreta
usledilo je između ostalog i lično izvinjenje generalnog direktora
Odbojkaskog kluba vođama Red Firm-a. ( zahvalnost Red Firm-u )
Vojvodina –
Modena 1997/98.
Gotovo redovno je jedna rubrika lista posvećivana i navijackoj grupi Red Firm, čije stranice uređuju navijači.
I FK
Vojvodina je 1996 godine izborila žarko željeni izlazak u “Evropu”, ali ni
te ni sledece godine nisu ostvareni zapazeniji rezultati, pa je tako i
navijačko omasovljenje na stadionu bilo kratkog daha. Najverniji navijači
koji su retko kad propustali utakmice nekoliko puta su ukazivali i na
vidljive propuste Kluba. ( proglas navijača Vojvodine ) Navijači takođe nisu
bili cenjeni od strane Uprave kluba ( u kome su bili uglavnom ljudi koji su
navijali za dva najveća beogradska tima ), jer se prema njima postupalo sa
omalovažavanjem. Zbog toga su često viđene parole protesta na stadionu koje
su bile upućene na adresu Uprave kluba, pa je u nekim periodima došlo i do
bojkota – nenavijanjem.
Tek 1998. godine fudbaleri postižu značajniji uspeh na evropskoj sceni, pa su i navijači konačno posle par godina letargije ( večito treći, a sada i četvrti ), osetili pravu fudbalsku euforiju. Takmičenje u intertoto kupu nije obuhvatalo najelitnije klubove iz Evrope, ali su se i takve ekipe čekale sa velikim nestrpljenjem. Iz bezbednosnih razloga severna i južna tribina su bile zatvorene, pa su se svi navijači Vojvodine, sticajem takvih okolnosti okupljali na istocnoj tribini, zapravo cela istočna tribina je predstavljala masu navijača. Izvaredne igre na zelenom polju dovode ekipe: Stabeka ( Norveška ), Erebra ( Švedska ), Baltike ( Rusija ), Bastije ( Francuska ) i Verdera ( Nemačka ) u “Srpsku Atinu” popunjavajuci stadion Vojvodine navijačima. Srca su svima bila puna, Evropa je ponovo posetila Novi Sad.
Tada se
i politika kao nikad do sad uvukla u sportska dešavanja, pa je narednih
godina zbog svojih čestih bojkota i stavova koji nisu odgovarali takvim
ljudima, koji su se nalazili na čelu kluba i bili tu prvenstveno radi neke
svoje koristi, Red Firm bio često na njihovom udaru. To je u velikoj meri
dovelo do stagniranja navijačke grupe, a kasnije i osipanjem velikog broja
članova, koji je umalo doveo i do njegovog rasformiranja. Veliku ekspanziju
tada doživljava Firma, a njihov broj se vremenom povećavao novim
pristalicama, ali najveci broj njih su ih sačinjavale bivše pristalice Red
Firm-a, koji su iz utakmice u utakmicu prelazili iz jedne u drugu navijačku
grupaciju.
Red Firm se
finansirao "na kašičici" ( po koja baklja, gostovanje... ), ali pravog
odnosa sa čelnicima Fudbalskog kluba Vojvodina, kao dotadašnjeg glavnog
finansijera nije bilo. Izuzetak je bio Odbojkaski klub Vojvodina Novolin
koji je odnos sa Red Firm-om gradio uporedo sa organizovanjem kluba na
najvišem nivou. Pošto je odbojka bila "drugorazradni sport" navijači su se
odlascima na odbojkaške utakmice učili pravilima i prilagođavali načinu
navijanja.
( anketa: zašto raskol navijača? )
Naredna godina donosi novo evrOpsko takmičenje u fudbalu. Vojvodina se
sastaje sa Ujpešt Dožom
( Mađarska ) i Slavijom ( Češka ). Navijačima je uz pomoć kluba
obezbeđen prevoz na svaku od tih utakmica ( Red Firm i Bed blu bojsi u Pešti
).
Vojvodina je u tim utakmicama imala sjajnu podrsku navijača, a možda i
najbolje je bilo u Mađarskoj kada se oko 250 Novosađana ravnopravno nosilo
sa domaćim “tifozima”. Citavo drugo poluvreme orila se samo jedna pesma sa
južne tribine, a crveno – bele zastave viorile su se do isteka poslednjeg
sekunda.
Red
Firm je dao i značajnu podršku rukometnom klubu Vojvodine koji je posle
odigranih baraž utakmica na Banjici 1999. godine izborio
ulazak u prvu saveznu ligu. Nošeni gromoglasnom podrskom “Red Firm-ovaca”,
koji su specijalno došli sa svim rekvizitima, nijednog trenutka nisu došli u
situaciju da im je stečena prednost ugrožena.
Dve
večeri pred ovu utakmicu članovi Red Firm-a su se vratili iz Skoplja
( gde se igrala utakmica sa Slavijom iz Praga ) i proslavili u kaficu
“Staklenac” ( na SPENS-u ) svoj deseti rođendan. Suviše skromno za tu
svečanost oko 50 Red Firm-ovaca i nekoliko članova Stare garde se skupilo i
o svom trošku organizovalo lepo međusobno druženje uz brojna prisećanja
starijih navijača na velike dane Vojvodine.
Nato agresija je te godine sprečila održavanje plej - ofa za odbojkaše,
pa je očekivani priliv nekih novih “klinaca” na takvim utakmicama onemogućen,
a kad se uzme podatak da je navijačka grupa ostala u međjuvremenu bez svojih
mnogobrojnih članova koji su presli u Firmu onda se može reći da je
situacija postala dosta alarmantna. Ipak celokupna situacija se na Red Firm
odrazila nešto kasnije. Za novu sezonu vođe su se potrudile da učine sve
kako bi se situacija u grupi stabilizovala. Kao što igrači ulaze u sezonu
šampionski, tako su i navijači u prvenstvo ušli sa sampionskim ambijentom.
Dogovor “Stare garde” i “Red Firm-a” bio je da se odbojkaške utakmice više
posećuju. Najviše zbog toga što je to odbojkaški klub svojim rezultatima i
odnosom prema navijačima i zaslužio. Navijači se sve više okreću klubu koji
sve više daje i kome treba pomoći, naravno ni ostali klubovi nisu bili
zapostavljeni, ali je najveća pažnja tada okrenuta višestrukim šampionima.
Navijači odbojkaškog kluba Vojvodine predvođeni organizovanom grupom “Red
Firm” su ispostovali dogovor pre početka sezone. Što se tiče igara pred
Novosađanima, tu su stvari odavno poznate i po posebnom stimungu i
navijačkoj atmosferi koja se razvija u tim prilikama na Spens-u, grad Novi
Sad je odavno već proglašen za “najodbojkaskiji” u Evropi. Za stvaranje
neraskidivog svetog trojstva – tim, publika, duh – najzaslužniji su
predvodnici grlenih navijača. U novoj šampionskoj kruni oni su zato
predstavljali najveći dragulj. Tokom sezona Red Firm je bio prisutan na
odbojkaškim utakmicama svoga šampiona i uvek kada je bilo najpotrebnije
svoju najdražu “Vošu” umeli su je bodriti ti najvatreniji navijači,
koji je nisu napuštali od skora ni na gostovanjima.
( o navijačima )
“Drugi dolaze i odlaze, a mi smo zauvek ovde”, pisali su najverniji navijači odbojkaša Vojvodine na belom platnu i postavili ga na najvidljivijem mestu u dvorani i to u najkriznijim trenucima novoformirane ekipe. Cele jeseni Red Firm - organizovana grupa mladih ljudi je svim srcem bila uz nove momke u šampionskim dresovima, deleci sa njima ogromno vreme odgovornosti i što je još važnije strpljivo i bez protesta ih čekajuci da “prorade” i da makar budu približno moćni kao prethodne generacije. U isto vreme, uz nagovor i klupskih ljudi, ”Red Firm-ovci” su javno pozivali i ostale organizovane grupe navijača da zaborave sve međusobne razlike i da makar na odbojkaškim priredbama budu jedinstvene.
Vojvodina – Milicionar 1999/2000.
Vojvodina je po deveti put uzastopno osvojila titulu šampiona, a atmosfera
se u gledalistu ni po čemu nije razlikovala od one iz zlatih vremena
novosadske odbojke, iz dana i sezona kada se Vojvodina ušetala među
najviđenije evropske klubove. U ovakvo lepom ambijentu, pred nekoliko
hiljada razdraganih pretežno mladih ljudi titula je imala dodatni sjaj.
Nakon utakmice igrači, stručni štab, čelnici i prijatelji kluba zajedno sa
navijačima sele se do Ribarskog ostrva gde se u restoranu uz pesme i
čestitke proslavlja veliki uspeh kluba sve do jutra.
Šampionski niz odbojkaša je prekinut na samom startu novog milenijuma, ali
kao nikad do tad Vojvodina je na gostovanjima imala veliku podršku na
utakmicama sa Milicionarom. Tad se putovalo sa šest prepunih autobusa
navijača, koji su preplavili halu u Novom Beogradu. I baš tada kad
sampionska titula nije bila više u vitrinama kluba pokazalo se ko zaista
voli i postuje Odbojkaški klub Vojvodinu. ( iz
ugla navijača )
Uprkos svemu, retko se desi da na odbojkaškoj utakmici svojih ljubimaca Red
Firm ne bude prisutan. Atmosfera se diktira sa svim potrebnim navijačkim
rekvizitima, dajući do znanja da u vojvođanskoj prestonici i dalje postoje
ljudi koji vole odbojku i odbojkaski klub istim žarom, kao u vreme apsolutne
dominacije Vojvodine na domaćim prostorima.
Između
ostalih praćene su utakmice i ženske košarkaške ekipe, koju su zdušnim
navijanjem Red Firm-ovci vodili i do osvajanja prvog kupa Jugoslavije u
svojoj istoriji. Čelnici kluba su se zahvalili svojim navijačima napravivši
“koktel druženje”, što je nešto pre toga uveo u praksu i fudbalski klub, dok
je odbojkaški imao prezentacije svog tima pred svaku sezonu na nekom od
značajnijih kulturnih mesta u gradu na kojima su bili prisutni i najverniji
navijači ( petrovaradinska tvrđava, karlovačka gimnazija, Matica srpska,
čenejski salaš… ).
U poslednjem kolu fudbalskog sampionata 2000/2001. na utakmici sa ekipom FK Obilić navijači su proslavljali svoj dvanaesti rođendan zavidnim korišćenjem pirotehnike.
Vojvodina – Obilić 2000/2001.
Red Firm je nastavio da posećuje utakmice SD Vojvodine, a posebna
pažnja posvećena je odbojkašima i donekle fudbalerima, jer odnosi sa
čelnicima Fudbalskog kluba Vojvodine nisu baš sjajni, pa tako nije
uspostavljen valjan dogovor sa njima ni o ulazu navijača na tribinu stadiona.
Zbog toga je samo omanja grupica Red Firm-a prisutna na fudbalskim
utakmicama.
Navijačka grupa “Red Firm” veruje u bolje sutra, ali za to mora da ima svesrdnu saradnju i pomoć od čelnika klubova, koja poslednjih godina izostaje, a jedini izuzetak ovome je Odbojkaški klub Vojvodina, što ipak nije dovoljno za veći povratak “Red Firmovaca” na tribine i omasovljenje te navijačke grupe.
