vitak
podzemne železnice.Prvih decenija 19. veka, sa
industrijskim razvitkom i porastom broja stanovnika, u Londonu se javlja
ozbiljan problem sa prevozom. Za ovaj rastući problem javilo se jasno rešenje –
razvitak
podzemne železnice.
U to vreme, u Britaniji i širem području Londona operisao je niz železničkih kompanija. Prva kompanija koja je počela sa izgradnjom bila je Metropolitan Railways.
Metod koji je u početku korišćen bio je, sa današnje tačke gledišta, krajnje neefikasan iako naizgled jednostavan. Nakon trasiranja linije pristupalo se izgradnji. Odgovarajuća ulica, ispod koje je podzemna trebala da prolazi, bila bi iskopana do određene dubine. Nakona toga postavljane su šine i građen tunel od cigala. Po završetku izgradnje tunel se ponovo zakopavao. Metod je poznat kao “cut-and-cover” (“iseci i pokri”).
Prva trasa bila je između Pedingtona i ulice Feringdon i bila je duga oko 4 kilometara. Opsluživali su je vozovi sa parnim lokomotivama (parni vozovi će ostati u upotrebi sve do 1971.) koji su išli na svakih deset minuta. Već prvog dana 40.000 ljudi se prevezlo ovim novim transportnim sistemom.
Dvadeseti vek bio je doba još većeg procvata londonske podzemne. Otvara se niz novih linija a stare bivaju elektrifikovane. Paralelno sa razvitkom sistema, vršilo se i ukrupnjavanje pojedinačnih kompanija u jednu zajedničku (Underground Group) kojoj će se do početka Prvog svetskog rata priključiti većina kompanija. Do 1933. formiran je Odbor za prevoz putnika u Londonu (en. London Passenger Transport Board) koji je nastao spajanjem svih kompanija i koji je pod kontrolom imao ne samo metro, već i autobuske, tramvajske i trolejbuske linije prestonice. Ova grupa je 1948. nacionalizovana.
Za vreme Drugog svetskog rata, londonska podzemna radila je smanjenim kapacitetom. Mnoge stanice su postale skloništa a jedan nedovršen tunel je čak pretvoren u privremenu fabriku aviona.
Informatička revolucija sa kraja 20. veka u mnogome je izmenila i izgled Londonskog metroa. Celom mrežom upravlja kompjuterizovana centrala. Mnoge linije imaju i veći ili manji stepen automatizacije. Tako, Viktorija linija ima potpuno automatizovano upravljanje nad vozovima pomoću ATO (Automatic Train Operation – Automatsko Upravljanje Vozom) sistema. Jedina uloga vozača je da otvara i zatvara vrata i da u slučaju kvara automatskog sistema preuzme kontrolu nad vozom.
7. jul 2005. ostaće zapamćen kao najveća tragedija u istoriji Londonskog metroa. U koordinisanom napadu bombaša samoubica na podzemnoj su se desile 3 eksplozije u razmaku od 50 sekundi:
prva eksplozija desila se na Kružnoj liniji između stanica Ulica Liverpul (Liverpool Street) i Aldgejt (Aldgate). Poginulo je 7 ljudi i bombaš.
druga eksplozija desila se takođe na Kružnoj liniji. Taj voz je tek napustio stanicu Edžver Roud (Edgware Road). Taj deo linije se sastoji iz dva paralelna koloseka u jednom tunelu. U trenutku eksplozije voz se nalazio pored drugog koji je takođe ošteđen. Poginulo je 6 ljudi i bombaš.
treća eksplozija desila se na Pikadili liniji između stanica Kings Kros St. Pankras i Rasel Skver. Eksplozija se desila duboko između stanica u zadnjem delu voza. Ovo je jako otežalo spašavanje i kasniju sanaciju. Temperature u tom delu tunela su bile oko 60°C. Poginulo je 26 ljudi i bombaš.
Za razliku od prve dve eksplozije koje su se odigrale u relativno širokim tunelima Kružne linije treća eksplozija se odigrala u uskim tunelima dubinskih linija. Voz je bio na dubini od 30 metara a tunel je takvih dimenzija da sa svake strane voza ima tek 15 centimetara slobodnog prostora. Zbog toga je snaga eksplozije bila daleko skoncentrisanija te su i žrtve bile daleko brojnije. Na brojnost žrtava uticala je i činjenica da su se eksplozije odigrale za vreme jutarnjeg špica.
U eksplozijama je i povređeno oko 600 ljudi.
Iako ostaje u senci ljudskih gubitaka, materijalna šteta koje su eksplozije prouzrokovale bila je veoma velika. Prevoz podzemnom je obustavljen do kraja tog dana. Saobraćajni kolaps koji je usledio jedan je od najvećih u istoriji Londona. Nekoliko meseci posle napada saobraćaj u podzemnoj se nije odvijao normalno.
Pre ovih eksplozija dve najpogubnije nesreće u podzemnoj bile su ona na Severnoj liniji iz 1975. i požar na Kings Kros stanici iz 1987. Nijedna nije bila namerno izazvana.
Londonski
metro ima ukupno 12 linija ukupne dužine 408 kilometara od kojih se neke
završavaju i van područja Šireg Londona.
Razlikuju se dva osnovna tipa linija: dubinske i podpovršinske. Prve su relativno novijeg datuma, koriste veoma uske tunele (prečnika oko 3,6 metara) na dubini od oko 20 metara. Najveća dubina na kojoj trenutno postoji linija je na jednom segmentu severne linije i iznosi čak 67,4 metara ispod zemlje. Džubili linija ima segmenat sa najvećom depresijom – nalazi se 32 metra ispod nivoa mora. Podpovršinske linije su najstarije, građene su “cut-and-cover” metodom i nalaze se oko 5 metara ispod površine. Tuneli su obično široki i u jednom tunelu se najčešće nalaze dva koloseka za suprotne smerove.
Gotovo sve linije pre ili kasnije izlaze na površinu. Izuzetak su Viktorija i Voterlu i Siti linije. Prva je (osim depoa) potpuno pod zemljom dok druga, budući da je veoma kratka i celom dužinom ispod gusto izgrađenog centralnog Londona, zapravo i ne može da izađe na površinu. Sve druge linije su van centralnog Londona izgrađene na površini.
Ukupno 45% dužine svih linija je u tunelima.
Londonski metro je izuzetno funkcionalan trensportni sistem. Veliki broj linija ima veze sa konvencionalnom železnicom uz minimalno presedanje. Piccadilly linija pruža vezu sa londonskim aerodromom Hitrou. Niz linija opslužuje stanicu Waterloo odakle (za sada, do završetka radova na St Pancras stanici) polaze međunarodni Eurostar vozovi. Metro pruža vezu i sa DLR-om (Docklands Light Railway), sistemom lakog metroa koji prvenstveno povezuje istočni London.
Londonski
metro ima ukupno 275 stanica. Četrnaest se nalazi van M25 prstena,
opšte-prihvaćene granice Šireg Londona. Većina stanica u centralnom
Londonu je ispod zemlje tako da sve stanice ukupno imaju čak 412 pokretnih
stepenica. One se namenski prave za svaku pojedinačnu stanicu i na svaki sat,
svaka od njih preveze približno 13.000 ljudi. Najdublja stanica je Hampstead na
58,5 metara ispod zemlje.
Posebno su interesantne stanice na proširenjima Džubili linije u čijem dizajniranju su učestvovali timovi najpoznatijih svetskih arhitekata. Te stanice su dobile niz priznanja za dizajn. Za proširenje linije i današnji izgled stanica potrošeno je 3,5 milijardi funti (oko 5,3 milijardi evra). Sve stanice na ovoj liniji su dostupne osobama sa invaliditetima.
 |
 |
 |
 |
 |
 |