GETE

Johan Volfgang Gete (28. avgust 1749. - 22. mart 1832.) bio je njemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. veka i početkom 19. veka Autor "Fausta" i "Teorije boja" širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela bila su inspiracija za mnoge muzičke i dramske komade.

Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765., zatim na, 1770. god. univerzitetu u Strazburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Strazburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Sturm & Drang. 1771. godine radi u Frankfurtu kao advokat; gde izdaje i književni časopis Gec fon Berlinhingen. 1772. godine odlazi, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog pozinanika Jeruzalema, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. 1774. godine izdaje prman Jadi mladog Vertera, koji postiže svetsku slavu. Završava Geca. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar, gde je obavljao niz političkih poslova a na posletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio Egmonta, pretočio u stihove Ifigeniju i započeo Torkvata Tasa. Učestvovao je u ratu protiv Francuske, i u narednom periodu sklopio prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom, koje je potrajalo do 1805. Oženio je Kristijanu Vulpius 1806. Od 1794. posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, preminuo je u Vajmaru 1832.

Njegovo najznačajnije delo, napisano pre odlaska u Vajmar, bila je tragedija Götz von Berlichingen (1773.), koje je ujedno bilo i prvo delo koje mu je donelo slavu. Zatim je usledilo delo "Jadi mladog Vertera" koje mu je donelo enormno veliku popularnost.

U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je "Godine učenja Vilhema Majstera" i prelepu pesmu "Herman i Dorotea" (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i "Rimske elegije". U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je "Fausta" ,"Izbor po srodnosti", njegovu pseudo-autobiografiju "Iz mog života:činjenice i fikcija, opisao je njegovo putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova, i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost uopšte čim su se pojavila.

Kao dopuna radu u književnosti Gete je dao značajan doprinos i naučnom radu. U biologiji, njegova teorija uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi.

Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: "To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio".

U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost - u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko.

Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage (Dobrodošlica i rastanak).

Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa - sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke pogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih (Prometej). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa.

U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda - simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Sturm&Drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi.

U Vajmaru prestaje buntovništvo, i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečansva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku (Putnikova noćna pesma, Pevanje duhova nad vodama).

Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta (Božansko). Čežnja za jugom, za Italijom se ogleda u delu Minjon. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Sturm & Drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) je balada zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše.

-nazad-