MUZIKA U ROMANTIZMU

Muzički romantizam se najčešće dijeli na dva perioda: rani i pozni, međutim pojedini autori navode i tzv. srednji perod, najčešće nazivan "zrelim" romantizmom.

Uplivi romantizma u muziku naziru se već u Betovenovom srednjem opusu, iako ga smatramo jednim od "Bečkih klasičara", dok se većina istoričara muzike slaže da su kompozicije njegovog završnog opusa već apsolutno romantičarske: primeri za to su njegova Deveta simfonija, koja je kvantitativno obimnija, ne samo od bilo koje simfonije preostale dvojice Bečkih klasičara (J. Hajdn i V.A. Mocart), već je Betoven time nadmašio i sve prethodne sopstvene simfonije. Sa kvalitativne strane, svi oblici su već kod ovog kompozitora počeli da evoluiraju: sonatni oblik se de fakto uvek javlja sa određenim izuzecima: uvod, do tada jako retka pojava ispred prve teme, dobio je značajne dimenzije, te se razvio u značajan oblik, koji vrlo često nadmašuje čak i ceo ostatak ekspozicije. Razvojni deo, koji se kod Mocarta, a naročito kod Hajdna nekada sastojao i od svega nekoliko taktova, postao je izuzetno dug. Mnogobrojni izuzeci, naročito na tonalnom planu, postali su česti i u reprizi. Načini promene tonaliteta su postali veoma rašireni: do tada "klasična" dijatonska modulacija, sve češće ustupa mesto hromatskoj, enharmonskoj, pa i tonalnom skoku.

Simfonijske transformacije, koje je otpočeo Betoven, nastavljaju i rani romantičarski kompozitori. Stavovi često odstupaju od uobičajenih konvencija: dešava se da prvi stav bude u laganom tempu, drugi u sonatnom obliku, neretko čak i da su svi sonatni oblici, "ataka" spojeni u jednu dugu celinu.

Klasičarski simfonijski orkestar nastavlja da evoluira: od dvojnog sastava (drvenih duvačkih instrumenata), on najpre postaje prošireni dvojni, tromboni i horne se ustaljuju kao stalni orkestarski instrumenti, takođe i timpani, a često i harfa učazi iz operskog u simfonijski orkestar. Hronološki prvi potpuno romantičarski kompozitor jeste Franc Šubert, koji se, ipak, još dosta oslanja na klasičarsku tradiciju, te tek pred kraj života sustiže Betovenov doprinos. Trebalo bi, ipak, znati da je Šubert umro svega godinu dana nakon Betovena- 1828. godine. Zahvaljujući njegovim savremenicima, a potom i naslednicima- Mendelsonu i Šumanu, njegov, za života neprimetan, opus doživljava revitalizaciju deceniju nakon njegove smrti. Feliks Mendelson, nemački kompozitor, čiji doprinos muzici se pre svega ogleda u otkriću potpuno zaboravljenog Bahovog, produbljuje oblik romantičarske simfonije ("Škotska", "Italijanska"), a iako pijanista, ostavlja značajan trag i u muzici za druge instrumente (Koncert za violinu i orkestar e-mol). Robert Šuman, takođe Nemac, Mendelsonov savremenik i prijatelj, takođe ostavlja značajan trag u simfonijskoj muzici, ali i u klavirskom stvaralaštvu. Daje podstrek mladom Bramsu za dalje bavljenje komponovanjem. Hektor Berlioz, francuski kompozitor, ostavlja trag u orkestarskoj muzici, pre svega svojim simfonijama ("Fantastična"), programskim simfonijama i simfonijskim poemama. Prvi uvodi "fiks ideju" kao motivski element koji prožima sve stavove. Sredina veka pripada velikim klavirskim kompozitorima i izvođačima: Poljaku Frederiku Šopenu i Mađaru Francu Listu, koji su se proslavili veoma virtuoznim koncertiranjem na klaviru, te velikim brojem isto tako virtuoznih kompozicija za ovaj instrument. Frederik Šopen, nakon neuspelog ustanka u Poljskoj, seli se u Pariz, gde nastavlja svoje muzičko obrazovanje. Ako izuzmemo nekolicinu solo-pesama, i simboličan broj transkripcija za druge instrumente, ovaj kompozitor je svoj život posvetio klavirskoj muzici: veliki broj Nokturna, Etida, Empromptija, Mazurki,... samo su neke od kompozicija, ali treba pomenuti i dva, ne toliko uspešna, klavirska koncerta. Franc List, Šopenov veliki prijatelj, ali i konkurencija, prvi deo svog stvaralaštva je posvetio isključivo klavirskoj muzici, kada nastaju "Mađarske Rapsodije", sonate i koncerti; međutim nakon lomova u uvek nemirnom privatnom životu, prestaje da komponuje za klavir, i posvećuje se horu i orkestru. Nakon decenijske pauze 60-ih godina, kada je bio monah, List se vratio muzici pišući i muziku za klavir, i muziku za orkestar, kao i koncertirajući. Najznačajnije delo iz ovog perioda je Klavirski koncert u h-mol-u. Savremenik svih ranih romantičara, ali i njihov sledbenik, jeste italijanski operski kompozitor Đuzepe Verdi. Nakon što je propao kao pijanista i orguljaš, Verdi se posvetio izučavanju operske tehnike, te je sa preko trideset opera, izbacivši zaostale negativne elemente iz nje, konačno rešio veliku krizu "opere serije", koja je otpočela još u baroku. Neke od najznačajnijih opera jesu "Travijata", "Nabuko", "Rigoleto", "Trubadur" i "Aida". Nije prihvatio Vagnerovu reformu, ali je usvojio neke njene elemente. Verdijev savremenik, Listov istomišljenik, a kasnije i zet, veliki nemački operski kompozitor Rihard Vagner od rane mladosti proučava operu i pozorište uopšte. Svojim operama, ponudio je do tada nezamislivo rešenje: spajanje svih numera (prizora) u jednu celinu, te pretvaranje opere u "opersku dramu". Sam je pisao libreta. Pored nekoliko ranijih, pre-reformskih, Vagner je najznačajniji po operskoj kvatrologiji "Prsten Nibelunga", u kojoj je spojio elemente svoje reforme sa germanskom mitologijom. Pored ovoga, Vagner je svoj harmonski jezik toliko razvio, da se konačno, po prvi put, gubio osećaj tonalnosti. Razvija "berliozovsku" "fiks ideju", koja sada postaje izraženija, te se naziva "lajt motiv". Sa Vagnerom, konačno se okončava period ranog (i zrelog) muzičkog romantizma, te otpočinje dalji razvoj i razgranavanje stila: na jednoj strani, pojavljuju se predstavnici tzv. "apsolutne" muzike, uglavnom vezani za Beč: Johanes Brams, Anton Brukner, Gustav Maler, Francuz Sezar Frank, te Nemac Rihard Štraus. Johanes Brams je ostavio dubok trag, pre svega, u klavirskoj muzici, međutim, za razliku od ranih romantičara, on više od poletnog virtuoziteta praktikuje jasnu akordiku. Napisao je i nekoliko vokalno-instrumentalnih dela. Anton Brukner je značajan kao simfonijski i kamerni kompozitor. Gustav Maler je značajan, pre svega, po radu na simfonijama. Iako ih je napisao samo devet, njima, u nekim elementima, udara temelje ekspresionizma, dok se u nekima, niko ne nadovezuje na njega. Jedina tipična romantičarska simfonija jeste prva, dok u ostalima postoje enormni izuzeci. Treba navesti samo Petu, koju mnogi smatraju prvom ikada ambijentalnom kompozicijom, kao i "Simfoniju Hiljada", gde orkestar dobija enormne razmere, te se ovo delo može izvoditi samo u malom broju velikih sala: korpus čini prošireni četvorni sastav orkestra, sa harfom, dva klavira, orguljama, čembalom, poštanskim rogom, gitarama, dva hora i jednim dečijim horom! Sezar Frank je takođe značajan po simfonijama, ali i po jednoj invenciji, koju će kasnije mnogi nastaviti: jasno motivsko povezivanje različitih stavova, što znači da je jedan motiv zajednički svim stavovima, kao "fiks ideja". Rihard Štraus, po mnogim komentarima, poslednji romantičarski kompozitor, zbog toga što je umro tek 1949. godine, u mnogim elementima zakoračivši u ekspresionizam, istakao se radom na simfonijama ("Alpska"), operama ("Saloma") i kamernim delima ("metamorfoze").

Istovremeno, pa čak i pre ove grupe kompozitora, u umetnički i politički nesamostalnim zemljama, dolazi do formiranja nacionalnih škola: to se pre svega odnosi na Rusiju, Češku, Skandinaviju, pa i Srbiju. Razvoj nacionalne škole u Rusiji počinje još u prvoj polovini 19. veka, sa Mihailom Ivanovičem Glinkom, koji je prvi ubacio nacionalne elemente u muziku. Najznačajniji je po operi "Život za Cara". Njega slede članovi tzv. "Ruske petorke", mahom amateri, Cezar Kjui, Mihail Balakirjev, Aleksandar Borodin, Modest Musorgski i Nikolaj Rimski-Korsakov. Prva dvojica su se više bavili teorijom i idejama. Borodin se istakao kao veliki hemičar, a napisao je operu "Knez Igor". Po mnogima najveći genije u grupi, Modest Musorgski, nikada nije savladao neke tehničke prepreke u kompozicionoj tehnici. Ipak, to ga nije sprečilo da napiše širok spektar mahom programskih dela, među kojima ciklus "Slike sa Izložbe" i poemu "Noć na Golom Brdu". Nikolaj Rimski Korsakov se jedini docnije obrazovao, a istakao se po simfonijama, simfonijske poeme i klavirske minijature ("Bumbarov let"). Paralelno sa ovom grupom, retko sarađujući sa njima, a opet koristeći i elemente ruske narodne muzike i apsolutnih kompozicija, stvara najveći ruski romantičarski kompozitor Petar Iljič Čajkovski. Značajan po ogromnom opusu, sa šest simfonija, nekoliko baleta, ciklusu "Godišnja Doba" za klavir i mnogim drugim. Češki romantizam reprezentuju dvojica kompozitora: Bedžik Smetana i Antonjin Dvoržak. Smetana je prvi upotrebio elemente češke narodne muzike u svojim mnogobrojnim orkestarskim kompozicijama, među kojima se ističe poema "Vltava". Antonjin Dvoržak se nije toliko bavio poemama i programskom muzikom, ali se kroz harmonski jezik njegovih simfonija, primećuje prizvuk češkog melosa. U skandinavskim zemljama, muzičari 19. veka su se mahom obrazovali u Nemačkoj. Iako takođe tamo obrazovan, Norvežanin Edvard Grig komponuje isključivo koristeći folklorne melodije svoje zemlje. Najznačajnije delo koje je napisao je mitologijom inspirisana orkestarska svita "Per Gint". Finac Jan Sibelijus nikada nije koristio narodne elemente, ali je ipak začetnik finske nacionalne škole. Njegovo značajno delo je svita "Finlandija". Romantizam u muzici počeo je da se "razvodnjava" krajem 19. veka pojavom impresionizma kod Kloda Debisija i njegovih sledbenika. Mnogi drugi kompozitori su vremenom "utonuli" u modernističke stilove, koristeći još kao romantičari njihove elemente (ekspresionizam). Shvatanje romantizma na jedan drugačiji, savremeniji način, javlja se sredinom 20. veka i naziva se neo-romantizam.

-nazad-