TEORIJE ROMANTIZMA

Fridrih Šlegel ističe da je Danteova proročka poema - sistem transcendentalne poezije, još uvek najviši u svojoj vrsti. Šekspirov univerzalitet - pravo središte romantične umetnosti. Geteova poetična poezija - najsavršenija poezija poezije.

Šlegel još uvek ne definiše romantizam kao poseban i nov kvalitet, nego kao kombinaciju već postojaćeg - kao izbor u okviru tradicije, koji se oslanja na izvesne kvalitete romantičarskog pristupa pesničkom fenomenu, kao što su sklonost ka teorijskom pristupu stvarima (zato Dante), ili zahtev da se pojedinačno shvati kao projekcija opšteg (Šekspir). Šlegel je dao jednu od najvažnijih definicija romantike, ističući njenu dinamičnu suštinu i težnju za totalnom formom: Romantična poezija je progresivna univerzalna poezija. Njena svrha nije samo u tome da ponovo ujedini sve razdvojene rodove poezije i da dovede u vezu poeziju sa filozofijom i retorikom. Ona hoće i treba da pomeša i stopi poeziju sa prozom, tvoračku snagu sa kritičkom, umetničku poeziju sa prirodnom poezijom; da poeziju učini živom i društvenom, a život i društvo poetičnim, i da forme umetnosti ispuni i zaštiti materijalom pogodnim za obrazovanje svake vrste, oživljavajući ga trepetanjem humora.

Avgust Vilhem Šlegel tome dodaje i emotivnu ustremljenost romantike ka nečemu nedokučivom i neuhvatljivom: Poezija starih je bila poezija posedovanja, naša poezija je poezija čežnje. Dok njihova stoji čvrsto na tlu sadašnjice, naša se njiše između sećanja i slutnji. Romantika se tako definiše kao proces večite i nezaustljive kreacije. Ističe se sloboda imaginacije kao osnovna komponenta stvaranja, izbegava se mogućnost neposrednog pritiska objektivne materijalne stvarnosti na subjekat, koji postaje središte neprekidne stvaralačke emanacije.

Žan Paul Rihter doživljava poeziju kao neprekidni stvaralački proces: Romantično je lepo bez ograničenja... lepo beskrajno... talasavo odbrojavanje struje ili zvona. Predstava pesničkog fenomena koja sprečava njegovo omeđivanje i u odnosu na samu stvarnost; pesnički fanomen se neprestano utkiva u stvarnost, i ukazuje se na subjekat kao na izvor poetizacije.

Novalis kaže da - Romantizovati znači banalnom dati uzvišen smisao; uobičajenom nepoznati izgled; poznatom dostojansvo nepoznatog; konačnom privid beskonačnog. Zahtev za isključenjem iz sredine koja ugrožava poetične i idealno ustremljene duhove, i potreba da se potre surova i nesavladiva stvarnost, preobraženi u poetsku čežnju ka jednom fluidnom, rastapajućem stanju.

Žan Paul Rihter je sa tom čežnjom spojio muzički doživljaj kao njen najsigurniji i najadekvativniji medijum. Puškin smatra da se pod opštim pojmom romantizma podrazumevaju dela koja na sebi nose pečat sete ili sanjalaštva.

Kažmir Brodinski ističe prošlost, sve što podseća na nevinost, slobodu, zanos viteških vremena; a kao odliku romantike podvlači prijatnu tugu koja može da probudi samo osećanje uspomena i čežnje. Šatobrijan ističe neobičnost, tajanstvenost, nepoznatost kao estetski element dopadljivosti, i smatra da je priroda u svom totalitetu, kao vasiona, model zakonitosti koje važe i za umetničku kreaciju.

U ovom romantičarskom elementu postoji trostruka tendencija:

1. poništavanje svake fiksacije kreativnog procesa, odnosno pretvaranje poezije u stalni dinamički proces;

2. potreba za slivanjem prošlog, sadašnjeg i budućeg u jedno, odnosno poništavanje vremena;

3. težnja za beskrajnim, beskonačnim.

Fridrih Šlegel ističe i da je romantična poezija još u postajanju; zapravo, njena prava suština je u tome što ona večno može samo da postaje a nikada ne može da se svrši. Iz tog pojma beskrajnog, kao najvažnije, suštinske kvalifikacije, rađa se i uobličava pojam slobode poezije i pojam slobode subjekta kao njenog nosioca: jednino je ona beskrajna, kao što je jedino ona slobodna, i kao svoj prvi zakon priznaje da samovolja pesnika ne trpi nikakve zakone nad sobom.

Šlegel je poeziju, od doređene estetičke kategorije, pretvorio u dinamično stanje duha, u raspoloženje koje se beskrajno uzdiže iznad svega uslovljenog, pa i iznad sopstvene umetnosti. Umetnički akt je uzdignut iznad subjekta kao svog kreativnog nosioca. Poezija kao stanje duha nagira svoju sopstvenu sublimaciju kao ograničenu tvorevinu svoje neograničene produktivne moći. Stvaranje je beskonačna i nezautavljiva delatnost koja može da se ispolji jedino u završenim, zaustavljenim, konačnim ili okončanim oblicima.

Romantičarska teorija fragmenata je savršena zatvorenost u nezatvorenom. Potiče od romantičarske koncepcije o beskrajnosti kreacije kao takve. Fragment je istovremeno i zatvoren u sebe, sam sebi dovoljan, jedan misaoni svet sklopljen nad celinom smisla, ali istovreneno otvoren za dalja stvaralačka dograđivanja i asocijacije.

P. B. Šeli definiše poeziju kao nezaustavljiv kreativan proces - element ekstemporalnosti, ili vrenmenitog sažimanja kategorija u jedinstven temporalni doživljaj: Mi gledamo svet ispred i iza sebe/i čeznemo za onim što još nije.

Svrha pesničke dinamičnosti je u prevazilaženju čulnih ograničenja stvarnosti. Novo shvatanje modela i kreacije, koje odbacuje vulgarno-imitativnu projekciju, a maštu čini vrhovnim inspiratorom i modelatorom utisaka koje subjekat prima od stvar. Romantičarska poetika je definisana kao jedinstvo dve suprotnosti - Novalis: Umetnost na prijatan način učiniti čudnom, jedan predmet učiniti stvarnim, a ipak poznatim i privlačnim - to je romantičarska poetika.

-nazad-