Обука и рани утјецаји

Микеланђело Буонароти-Симони је рођен 6. марта 1475. године у малом тосканском мјесту Капрезе, гдје је његов отац Лодовико Буонароти добио посао привременог градоначелника. Лодовико је тада имао тридесет и једну годину, али изгледа да му је то био први плаћени посао.

Насљедник, заједно са својим братом Франческом, опадајућег богатства племићке породице Буонароти, која према забиљеженим подацима потиче из 1228. године и која је стекла богатство трговином и размјеном новца, Лодовико је био задужен за бригу о златним дукатима који су преостали у посједу Буонаротија. Иако су Буонаротији као породица, стари колико и Медичи, Строци и Торнабуони, а познато је и да су плаћали порез у Фиренци скоро три вијека, Микеланђелов деда је изгубио скоро све посједе и богатство, остављајуи својим синовима само породичну вилу са фармом у мјесту Сетињано и једну кућу у Фиренци са проблематичним власничким статусом.

Микеланђелова мајка Франческа ди Нери Миниато дел Сера, умрла је када је Микеланђело имао само шест година. У то вријеме Микеланђело је био у добу када су сви синови добростојећих тосканских породица започињали своје школовање. Ипак, Микеланђело ће први пут угледати учионицу тек четири године касније.

Умјесто учења грчког и латинског, што је била тосканска традиција, Микеланђело је провео то вријеме у друштву једне породице каменорезаца чији су чланови више генереција резали и довлачили мермерне блокове за грађевине и палате у Фиренци.

У међувремену његов отац се поново жени, Лукрецијом ди Антонио ди Сандро Убалдини, која обраћа пажњу Лодовику да Микеланђело још није почео никакво школовање.

Са десет година Микеланђело је примљен у Урбинову школу граматике у Фиренци у којој је провео наредне три године. Будући да је основно образовање почео врло касно и да је претходне четире године провео апсорбујући за њега много интересантније ствари, у тој школи се није истакао и чак није научио да чита латински или грчки.

Умјетничку обуку Микеланђело је такође почео релативно касно за тадашња схватања, негдје са 13. година, вјероватно послије превазилажења примједби које је имао његов отац, а које су се тицале деградације његовог друштвеног статуса, (у то вријеме статус умјетника је био еквивалентан статусу занатлије). Ипак, на очеву интервенцију Микеланђело бива примљен на обуку од три године у радионици тада веома познатог и перспективног фирентинског сликара, Доменика Гирландаја, али је напушта послије само годину дана и више сукоба са својим учитељем, тврдећи да „нема шта да научи“. Упркос овој твдњи тада младог и поносног Микеланђела, сматра се да је у радионици Гирландаја савладао вјештину технике фреско сликарства.

Из те прве епохе сачувано је више цртежа, углавном копија фигура из Гирладајових дјела, али и мањи број копија дјела других старијих фирентинских мајстора, као што су Ђото и Мазачо. Копирање дјела учитеља и великих мајстора, био је стандардни начин на који су тадашњи млади умјетници стицали искуство и развијали своју умјетничку вјештину и таленат.

Таленат Микеланђела је врло брзо запазио и тадашњи владар Фиренце, Лоренцо Медичи, звани Лоренцо Величанствени и примио га под своју заштиту. Оно што је било важно за младог умјетника, је да је од тог момента имао приступ умјетничкој колекцији Медичија, коју су доминирали дијелови античких римских скулптура, као и да је био окружен великим познаваоцима античке умјетности, књижевности, митологије и филозофије.

Лоренцо Величанствени, који је себе окружио поетама, умјетницима и интелектуалцима, није био велики мецена ренесансне умјетности као што тврди легенда која је о њему створена. Дјела која је сакупљао, користио је као декорацију своје резиденције, а окруживао се најбољим умјетницима и интелектуалцима за потребе политичких утјецаја. Вајар у бронзи и пријатељ Медичија Бертоло ди Ђовани, један од многобројних ученика Донатела, био је задужен за чување и одржавање колекције, а уједно је био и најближе ономе што би се могло назвати Микеланђелов учитељ вајарства. Ипак, Микеланђело није слиједио његов начин рада, нити га је привлачило вајарство у бронзи.

Једно од два Микеланђелова дјела која су преживјела из овог раног периода, је варијација на тему једне композиције са староримског саркофага, а Бертоло је урадио једну сличну у бронзи. Ријеч је о композицији Битка Кентаура из 1492. године. Покрет и снага фигура разјашњајавју боље умјетникова каснија интересовања од дјела Дјевица са степеница (1491), које карактерише деликатан третман ниског рељефа и које одражава тадашњу моду у вајарству фирентинских вајара.

Микеланђело је тежио да разоткрије све тајне које су чувале скулптуре античких вајара, који су знали да представе сву љепоту људског тијела у покрету, са свим мишићима и тетивама. Као и Леонардо, није се задовољавао да научи законе анатомије из треће руке, односно преко античке скулптуре. Сам је анализирао људску анатомију, дисецирао мртва људска тијела и цртао живе моделе, све док сваки детаљ људске фигуре није престао да буде тајна за њега. Али за разлику од Леонарда, за којег је човјек био само једно од чуда Природе, Микеланђело се потрудио да у потпуности савлада проблем његовог представљања, у свим могућим позама и покретима.

HOME