ВИСОКА РЕНЕСАНСА

Тијеком 16. ст. ренесанса је у Фиренци наставила продуцирати велике умјетнике; али центром талијанске умјетности постао је Рим, гђе су амбициозни папе Лео X. и Јулије II. славили град славећи себе.
У вријеме када се изразито штовао субјективизам и индивидуализам свакога умјетника, толико да је се стварао култ генија, умјетници су жељели да се изражавају посебно и да при томе остављају посебан дојам на проматраче ђела. То је вријеме када је владала идеја генијалног умјетника, појединца надахнутог од Бога, који је био успјешан у различитим врстама умјетности – универзални човјек (тал. хоммо универсалис). Високу ренесансу персонифицирају три највећа умјетника свих времена: Леонардо да Винци, Мицхелангело Буонарроти и Рафаел.
 

Донато Браманте, Темпијето (мали храм) у Риму из 1502.
Висока ренесанса је време када се престају утврђивати градови јер су настали топови с експлозивним пуњењем и обрамбени зидови постају сувишни. Војска излази из градова и окршаји се одвијају на отвореном простору. Јачају монарси који постају моћни, снажни, богати и способни бранити територијални интегритет целе државе. Граде се културне и научне институције, књижаре, галерије, музеји. Развија се наука посебно математика, физика и астрономија (Никола Коперник, Галилео Галилеји, Ђордано Бруно), које говоре против геоцентричногсистема. Јачају градови као Рим, а поготово Венеција која је трговином, ратовима, али и демократским изборима међу племством, и захваљујући превласти на Средоземљу постала најјача сила у Европи. Тако, 1500. године, на врхунцу моћи Венеције, нико није слутио да је то и почетак њеног краја јер се трговина већ пребацивала на релацију Европа-Америка (Кристифор Колумбо је открио Америку 1492. године).


Леонардо да Винчи, Пропорције човека према Витрувију, туш на папиру, 1485.-1490., Галерија Академије, Венеција.
Друштвено-социјална децентрализација власти започиње реформом римокатоличке цркве познатом под именом протестантизам (Мартин Лутер 1517. године –95 теза). Немачка аристократија увелико прихвата протестантизам и ствара аутономне, апсолутистичке кнежевине и војводства. Свештеници мењају начин живота, имају своје жупе, не граде се скупоцене цркве, укидају се церемоније и престаје се трошити на скупоцена уметничка ђела. Библија се преводи на Немачки језик и постаје прва књига немачке књижевности.
Током 16. века "Висока ренесанса" је у Фиренци наставила продукцију великих уметника; али центар италијанске уметности је постао Рим, где су амбициозне папе Леон X и Јулије ИИ славили град славећи себе. У Риму делује Донато Браманте (1444.-1514.) који гради Темпијето (мали храм) – објекат је мали (висина 9м), кружни са шеснаест ступова, два спрата са куполом, лантерном и апсолутно је симетричан. По складу и симетрији називају га "Партеноном" новога века.
У време када се изразито поштовао субјективизам и индивидуализам свакога уметника, толико да се стварао култ генија, уметници су желели да се изражавају посебно и да при томе остављају посебан дојам на посматраче дела. То је време када је владала идеја генијалног уметника, појединца надахнутог од Бога, који је био успешан у различитим врстама уметности – универзални човек' (тал. хоммо универсалис). Високу ренесансу персонифицирају три највећа уметника свих времена: Леонардо да Винчи, Микеланђело и Рафаел Санзио де Урбино.

 

HOME