НАЈВЕЋЕ MИКЕЛАНЂЕЛОВО АРХИТЕКТОНСКО ДЈЕЛО

Базилика св. Петра у Ватикану

Микеланђело је постао главни архитекта базилике св. Петра 1546. године у својој 72 години живота и послије смрти његовог претходника Антониа Сангала Млађег. Нова базилика се градила над ранијом палеохришћанском, а радове је започео папа Јулије II са архитектом Брамантеом на челу пројекта. Послије Брамантеове смрти његово мјесто је преузео Рафаел, који је модификовао његов изворни пројекат, преобративши основу из грчког у латински крст. Када је Микеланђело преузео посао, поново је модификовао план и вратио га на изворну идеју Брамантеа са малим варијацијама.

Према јеванђељу, свети апостол Петар звао се Симон, син Јонин, био је рибар из Капернаума. Са својим братом, Андријом, међу првима је пошао за Христом. Због вере, коју је исповедио пред Христом, Учитељ га је назвао стеном (Петрус). Организовао је прве хришћанске заједнице у Самарији, Јафи, Цезареји и Антохији. Из Антиохије је отишао у Рим, где је био епископ и онде, за време Нерона, 67. године распет наопако. Петровим крстом назива се латински крст, окренут наопачке. На месту где је мучен, убијен и сахрањен, подигнута је величанствена базилика. Њу је подигао цар Константин, први хришћански цар, 326. године. Петровом столицом назива се још Света столица, част и служба римског епископа, а такође и државни секретаријат, веће за јавне црквене и друге установе Ватикана. Папа се у В и ВИ веку називао Петровим намесником (вицариус Петри). Петров новчић је симболичан новчани износ, који сви верници годишње дарују папи, као наследнику св. Петра. Датира из ВИИИ века а прихваћен је у X и XИ веку. У XИИИ веку Света стоилица тражила је обавезан годишњи прилог од племића и владара. Свој пристанак дале су многе европске државе а успротивиле су се Француска и Шпанија. Данас се Петров новчић прикупља по католичким бискупијама. До 1377. године Ватикан и Петрова црква нису биле седиште папе римског, него црква Светог Јована у Латеранима или кратко Латеран а ово је утицало на средњовековни назив Латин за Римокатолике. Дакле, за време Немање, Светог Саве или цара Душана нисмо имали Ватикан, него Латеран.
Половином XВ века Константинова црква почиње озбиљно да пропада, јављају се велике пукотине и било је питање времена када ће се урушити. 1452. године, папа Никола В поверио је свом архитекти Бернарду Роселину преуређивање цркве. Једва је певница завршена а радови су заустављени због папине смрти. Све је тако стајало 50 година.
Папа Јулије ИИ (Ђулијано дела Ровера) сео је на папски престо 1503. године. Као и друге папе пре њега, одмах је присупио преуређивању ватиканске палате. Ту част имао је архитекта и мајстор Донато ди Паскуцо ди Антонио, звани Браманте. Ипак, највише од свега, Папа Јулије је желео сопствену гробницу која је морала бити у цркви светог Петра. Али много већа. Да би остварио своју замисао из Фиренце је позвао младог Тосканца, вајара, Микеланђела Буонаротија (Мицхаелангело Буанароти). Вајар се бацио на посао, па је пројектовао гробницу таквих размера да није могла стати у Цркву светог Петра. Микеланђело је ово игнорисао. И он је желео да направи свој споменик, па је због тога отишао у Карару где је месецима бирао мермер. Папа је, за то време, схватио да стара базилика склона паду и прилицно оронула, није више подесна да прими његову гробницу и да је спремна за преуређење.
Прво што је требало урадити било је свођење на праву меру, односно потпуно одбацивање гробнице коју је пројектовао Микеланђело. Папа је имао на уму један за њега још достојнији споменик па Микеланђело, увређен, напушта Рим и папу и враћа се у Фиренцу. Последица овог пројекта била је рушење претходне базилике, једне од најстаријих и најпоштованијих хришћанских цкрава. Испред цркве се налазио Парадис, простран, четвртасти трем са стубовима у чијем центру је било камено корито - кантаро. Пред тремом је стајала мала капела са стубовима коју је још поцетком ИИ века саградио папа Анаклет да би у њој заштитио свечеве посмртне остатке. То је мартyрион, односно црква - гробница за Апостола. Читав комплекс био је огромних димензија. Дванаест стубова одвајало је сваки од пет бродова цркве.
Све ово, барем као јединствена целина, било је порушено за неколико месеци. Последњи део базилике са тремом Парадиса, затим кантаро и бродови који су досезали готово до олтара, преживели су још сто година. Пројекат нове Цркве светог Петра био је невероватан. Узор за Велику купола била је купола Пантеона, највећа која је остала из античких времена. Требало је да стоји у средишту четири велика и једнака крила која су храму давала основу грчког крста. Овај распоред је затим у малом понављан четири пута, са сваке стране главних крила. Четири велика звоника на ивицама представљала су завршницу грађевине. Изгледа да је ова Брамантеова идеја заснована на једном концепту о коме се у Риму много говорило: на идеји да једна црква са четири једнака крила и куполом представља универзум са небом разапетим на све четири стране света.

 

HOME