STEFAN DRAGUTIN

Stefan Dragutin (Stefan Dragutin Nemanjić) bio je kralj Srbije od 1276. do 1282. godine i kralj Srema od 1282. do 1316. godine. Sin jeStefana Uroša I i Jelene Anžujske od roda fruškog. Imao je dva sina, Vladislava (sremskog kralja) i Urošica (kasnije monah Stefan) i kćerkeJelisavetu (udatu za Stefana I Kotromanića) i Ursulu (ili Ursu), udatu za Pavla Šubića.Pobunio se protiv očeve centralizacije države, zbacio ga sa vlasti uz pomoć Ugarske i zavladao Srbijom 1276. godine. Dragutin je, zatim, podelio državu na tri dela: kraljica Jelena Anžujska je vladala oblastima Zete, Trebinja, Plava i Poibarja, Milutin, Dragutinov mlađi brat, je vladao južnim delom države, a Dragutin većim severnim delom.Dragutin je stupio u antivizantijsku koaliciju sa Karlom I Anžujskim, kraljem Sicilije. Slomio je nogu, dok je jahao pored grada Jelače, a nakon tog događaja došlo je do Deževskog sporazuma: presto je predao bratu Milutinu koji se obavezao da će ga posle njegove smrti naslediti Dragutinovi potomci.Dragutin je posle odricanja od srpskog prestola na saboru u Deževu zadržao vlast nad nekim severnim delovima države. Pošto je svog sina Vladislava oženio nećakom ugarskog kralja Andrije II, Dragutin je kao nasledni posed dobio Mačvu sa Beogradom, Usoru, Soli, i oblasti južno od Beograda. Njegova nova država se nazivala Sremska kraljevina, zbog čega je Dragutin ostao poznat u istoriji kao «sremski kralj». Prva Dragutinova prestonica je bio grad Debrc (između Beograda i Šapca), da bi kasnije svoje sedište premestio u Beograd. Beograd je prvi put ušao u sastav srpske države za vreme kralja Dragutina, a Dragutin je bio prvi srpski vladar koji je vladao iz ovog grada.U to vreme, imenom Srem su nazivane dve teritorije: Gornji Srem (današnji Srem) iDonji Srem (današnja Mačva). Dragutinova Sremska kraljevina je u stvari obuhvatala Donji Srem. Neki istorijski izvori govore da je Stefan Dragutin takođe vladao i Gornjim Sremom i Slavonijom, ali drugi izvori pominju drugog lokalnog vladara, koji je vladao Gornjim Sremom. Ime ovog vladara je bilo Ugrin Čak.Zajedno sa bratom Milutinom, Dragutin je za vreme svoje vladavine ratovao protiv Vizantije, Bugara i Tatara. Potonja saradnja Milutina sa Vizantijom je povredila Dragutinove interese, te dolazi do građanskog sukoba između dva brata 1301-1312/3 godine. Pošto je bio u ratu i sa bratom i sa ugarskim kraljem, Karlom Robertom, odlučio je da se izmiri sa Milutinom 1312. godine. Umro je 1316. godine.

STEFAN MILUTIN

Stefan Uroš II Milutin Nemanjić (rođen oko 1253, umro u Nerodimlju 29.10.1321) je bio kralj Srbije (1282—1321) i jedan od najmoćnijih srpskih vladara u srednjem veku. Pripadao je dinastiji Nemanjića i bio je mlađi sin kralja Uroša I (1243—1276), mlađi brat kraljaDragutina (kralj Srbije 1276—1282, kralj Srema 1282—1316) i otac kralja Stefana Dečanskog(1322—1331).Tokom njegove četrdesetogodišnje vladavine, kraljevina Srbija je otpočela svoje značajno širenje ka jugu na račun Vizantije sa kojom je 1299. godine uspostavljena nova granica na liniji Ohrid—Prilep—Štip (koje su držali Vizantinci), čime je srpskoj državi priključen severni deodanašnje Albanije i veći deo današnje Republike Makedonije. Pored toga, vodio je uspešne ratove sa Bugarima, od kojih je trajno osvojioBraničevo sa Kučevom i Tatarima. Posle Dragutinove smrti 1316. godine došao je u sukob sa kraljem Mađarske Karlom Robertom(1310—1342) zbog zauzimanja poseda svog brata i tada je izgubio Mačvu i Beograd (1319), ali je uspeo da zadrži Rudnik i Braničevo. On je prvi kralj Srbije koji postaje ozbiljan politički faktor u regionu, koji sklapa ofanzivne saveze, ali i biva meta jakih saveza okolnih država. Uporedo sa tim, ženidbama je uspeo da obezbedi osvajanja iz uspešnih ratova sa Vizantijom i Bugarima, dok je sukob sa Tatarima okončao slanjem svog sina-naslednika Stefanakao taoca.Na unutrašnjem planu je izvršio promenu sa raškog skromnog dvora, ceremonija i titula na vizantijsko uređenje sa raskošnim dvorom. Podigao je i obnovio veći broj manastira i crkava među kojima se izdvajaju Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Kraljeva crkva u Studenici,Bogorodica Trojeručica u Skoplju, Staro Nagoričane i njegova zadužbina Banjska na prostoru njegove države odnosno manastirska crkva u Hilandaru van njegove države. Paralelno sa razvojem sakralne arhitekture koja je u njegovo doba dobila novi oblik poznat kao Vardarski stil, razvijala se i fortifikaciona arhitektura u kojoj su najznačajniji dometi manastirsko utvrđenje u Hilandaru i proširenje Beogradske tvrđavegradnjom Zapadnog Podgrađa sa pristaništem (mada ima onih koji to proširenje pripisuju i Stefanu Dušanu (kralj 1331—1346, car1346—1355). Zbog svog zadužbinarskog delovanja je kanonizovan dve i po godine nakon smrti i proglašen Svetim kraljem, a njegovožitije je napisao njegov saradnik i kasniji arhiepiskop srpski Danilo II (1324—1337).Ženio se čak pet puta, poslednji put Simonidom 1299. godine i iz tih brakova je imao dva sina Stefana i Konstantina i dve ćerke Anu (Nedu) iCaricu (Zoricu). Iako je značajno proširio i ojačao srpsku državu i uveo vizantijsko uređenje u nju, nije uspeo da konsoliduje unutrašnje prilike u zemlji, tako da je posle njegove smrti došlo do građanskog rata. Protiv njegovog zakonitog naslednika i mlađeg sina Konstantina pobunio se stariji sin Stefan (Ćorović navodi da je Konstantin bio stariji), a u borbe oko prestola se uključio i Dragutinov sin Vladislav koji je prema Deževskom sporazumu iz 1282. godine trebao da nasledi Milutina. Rasulo u zemlji je bilo toliko da se pojedina vlastela jednostavno otcepila (kao Branivojevići u Zahumlju), a bande pljačkaša su napadale čak i povorku koja je prenosila Milutinovo telo u njegovu zadužbinumanastir Banjsku.