Stefan Uroš III Dečanski Nemanjić (rođen oko 1276./posle 1284, umro u Zvečanu 11.11.1331. godine) bio je kralj Srbije izporodice Nemanjića, sin kralja Milutina (1282—1321) i otac Dušana Silnog (kralj 1331—1346, car 1346—1355). Nastavio je širenje Srbije na račun Vizantije i stvorio od nje najmoćniju silu na Balkanskom poluostrvu, pobedom kod Velbužda 1330. godine. Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao svetog kralja, a njegova zadužbina je manastir Visoki Dečani, ispod Prokletija kod Peći.Stefan je roden iz braka kralja Milutina i Ane, ćerke bugarskog cara kumanskog porekla Georgije Tertera. Tačna godina Stefanovog rođenja nije poznata ali je morao biti rođen posle 1284. godine jer se tada njegov otac, oteravši svoju prethodnu ženu, ugarsku princezu Elizabetu, oženio po treći put, Anom. Kako je Milutin ratovao sa svojim susedima, došao je u sukob sa vidinskim knezom Šišmanom, koji je sa svoje strane bio vazal tatarskog kana Nogaja. Tatarski kan nije odobravao takav napad i pretio je upadom u Srbiju, ali ga je Milutin odobrovoljio i odvratio od napada poslavši mu taoce u vidu svog sina Stefana i još nekoliko dece iz vlasteoskih kuća. Oni su ostali među Tatarima sve do Nogajeve smrti i pogibije.Po nekim istorijskim izvorima kralj Stefan Dečanski je rođen oko 1274/76. i majka mu je bila Jelena Duka, ćerka Jovana I Duke upravitelja Tesalije i prva žena kralja Milutina.

BORBA ZA PRIJESTO
Konstantinovo odbijanje da se nagodi, Stefanovo mučeništvo (pritvorno ili stvarno), verovanje u čudesnu moć isceljenja i njegovo slovensko poreklo po majci su mu osvojili simpatije naroda i sveštenika. U borbi sa Stefanom Konstantin je poražen, uhvaćen i ako je verovati Pseudobrokaru surovo ubijen tako što je prikovan klinovima za dasku i rasečen na pola. Postoji i predanje da je Stefan od Konstantinove lobanje načinio pehar. Na Bogojavljanje 1322. godine arhiepiskop Nikodim krunisao je Stefana za kralja sa titulom "Stefan Uroš III, blagoverni i hristoljubivi kralj srpskih i pomorskih zemalja", a njegovog sina Stefana Dušana kao mladog kralja. Drugi pretendent na presto bio je Dragutinov sin Vladislav. Posle Milutinove smrti Vladislav se izbavio iz tamnice i istakao svoje pravo na srpski presto. Uz njega je pristao samo onaj deo vlastele koji je nekada bio pod njegovim ocem kraljem Dragutinom, a pomagao ga je ugarski kralj a verovatno i njegov sestrić bosanski ban Stefan II Kotromanić. Stefanov rat sa Vladislavom se otegao sve do proleća 1324. godine. Glavne borbe vodile su se oko Rudnika, znači na samoj granici jer je Vladislav držao Mačvu, Usoru i Soli u Bosni i Beograd. Na kraju Vladislav je bio savladan nadmoćnim snagama Stefanovim. Ponuđeno mu je da se skloni u Bosnu odakle bi mogao da pretneduje na srpski presto kao što su to i u prošlosti mnogi radili, ali je on umesto toga izabrao život u Ugarskoj gde je i umro. Posle njegove smrti bosanski ban je zauzeo Usoru i Soli a ugarski kralj deo Mačve i Beograd.Smrću Stefana Dečanskog počinje najveći period srpske srednjovekovne istorije, njeno uzdizanje do carstva, ali i začetak kasnijeg pada. O Stefanu kao čoveku može se raspravljati i ovako i onako, ali ostaje činjenica da je on svakako najtragičnija ličnost iz cele loze Nemanjića. Čitav njegov put posut je patnjama. Od oca, kralja Milutina, doživeo je to da ga ovaj šalje kao dečaka na Tatarski dvor kao taoca, da vidi to kako mu otac tera majku da bi doveo na njeno mesto petogodišnje dete (Simonidu), a njega samog proglasio nezakonitim detetom. Kasnije ga je Milutin oslepio i oterao iz Srbije u progonstvo. Nakon očeve smrti imao je sukob sa bratom Konstantinom i kada se konačno dočepao krune umrla mu je verna žena Teodora koja ga je pratila u svim nedaćama. Ni to nije bilo sve, jer odmah nakon njegovog najvećeg trijumfa na Velbuždu protiv njega se pobunio rođeni sin, Dušan, i svrgao ga sa prestola, a onda dao ubiti. Toliko razočarenja, i suviše za jedan obični ljudski vek.Sama njegova politika, u suštini veoma mudra, nije naišla na razumevanje među vlastelom, ali ni kod sina Dušana. Stefan nije dozvoljavao da se Srbija nekontrolisano širi i da okupira teritorije koje nije u stanju da kontroliše bez velikog napora. Stoga nije želeo da okupira Bugarsku, što i jeste verovatni uzrok njegovog pada. Da je njegova politika bila dalekovidna videće se odmah nakon Dušanove smrti, kada se Srbija, ogromno narasla bude odjednom i raspala iz jednostavnog razloga što nije bilo dovoljno nacionalnog elementa da sve to drži pod kontrolom.
 

DVIJE VERZIJE SMRTI
Kad se govori o smrti kralja Stefana Dečanskog treba imati u vidu da pred istoričarima stoje dve sasvim drugačije verzije. Prva verzija pisana je za vreme vladavine njegovog sina Stefana Dušana; pisao ju je nastavljač arhiepsikopa Danila II koji je završio delo Žitija srpskih kraljeva i arhiepsikopa. U njoj se pripoveda da je kralj Stefan pred kraj života promenio mišljenje prema svome sinu i da je, pod uticajem svoje mlade žene Marije Paleologove presto srpskih i pomorskih zemalja namenio svom sinu iz drugog braka Simeonu. Dušan, kao dobar sin nije želeo da se protivi "volji roditelja kraljevstva mi" i otišao čak u Carigrad odakle ga je vlastela nagovorila na povratak i sukob sa roditeljem koji je rezultovao u bojem na Porodimlji, posle koga je kralj Stefan Uroš III odveden u Zvečan i tamo posle nekog vremena umro prirodnom smrću, verovatno od srčanog udara. Druga verzija, pisana pedesetak godina posle Dušanove smrti u objavljena u delu "Žitije Stevana Dečanskog" koju je sastavio Grigorije Camblak govori o nasilnoj smrti srpskog kralja koji je umro od ruke svog sina Dušana. Ovo delo pisano je prilično "anti-dušanovski" sa namerom da pokojnog kralja oglasi kao velikomučenika. Srpska pravoslavna crkva je ovu potonju verziju uzela za kanonsku i za Dečanskog kaže da je "od oca oslepljen od sina udavljen". Obe verzije su sasvim moguće ali ne postoji nikakav istorijski razlog zbog čega bi jedna bila favorizovana u odnosu na drugu. Kad pred istoričarima stoje dve suprotne verzije njihov je zadatak da izlože i predstave obe.
Zadužbina kralja Stefana Decanskog je manastir Decani u kome počivaju njegove svete mosti. Srpska pravoslavna crkva slavi njegov praznik svakog 11. novembra po julijanskom odn. 24. novembra po gregorijanskom kalendaru.