Stefan Nemanjic, nazvan Prvovencani, je bio srednjevekovni srpski vladar (veliki zupan 1196—1217. i kralj 1217—1227) koji je Rasku podigao na status kraljevine.Stefan Prvovencani je bio drugi sin velikog zupana Stefana Nemanje, rodonacelnika dinastije Nemanjica, i Ane. Bio je mladji brat Vukana Nemanjica, vladara Zete, a stariji brat Save Nemanjica, osnivaca autonomne srpske arhiepiskopije.Posle srpskog poraza u bici na Moravi 1190. i nemoći Vizantije da Srbiji nametne nepovoljan mir i odricanje od teritorija, utvrđen je brak između Stefana i Evdokije, sinovice vizantijskog cara Isaka II Anđela. Na Državnom saboru u Deževu 1196. Stefan Nemanja se odrekao prestola, ostavljajući ga srednjem sinu Stefanu, a sam se zamonašio.Stariji sin Vukan je postao udeoni knez Duklje, dok se mlađi, Rastko, još ranije zamonašio i uzeo ime Sava.Vukan je sebe proglasio za kralja Duklje (titula koju su nosili stari dukljanski vladari počevši od 1077), Dalmacije, Trebinja, Toplice i Hvosna (Metohije).Uz pomoć ugarskog kralja Emerika, Vukan je zbacio Stefana sa vlasti i vladao Srbijom između 1202. i 1204. godine. Kada su krstaši Četvrtog krstaškog rata osvojili Carigrad, slabi vizantijska moć, ali rastebugarska. Kada su Bugari počeli da osvajaju srpske teritorije oko Niša, Vukanu je oslabila vlast. Godine 1205. Stefan i Vukan, uz posredovanje mlađeg brata Save, potpisali su sporazum po kom Stefan postaje veliki župan, a Vukan udeoni knez "jugozapadne Srbije".Stefan je proterao Evdokiju posle pada Carigrada, navodno zbog šuge, ali istoričari su zabeležili da je oboma prebacivano neverstvo u braku. Oženio se drugi put Anom Dandolo, unukom mletačkog duždaEnrika Dandola (koji je bio idejni tvorac napada na Carigrad u Četvrtom krstaškom ratu). Za vreme sukoba Bugara sa krstašima, Stefan je osvojio Niš, Vranje i Polog. Bugarska i Latinsko carstvo ušli su u savez protiv Srbije, ali su pretrpeli poraz.Sa juga je napao epirski vladar Mihajlo I Anđeo, koga je tadašnji srpski arhiepiskop Sava pokušao da odgovori od napada, ali ga je sluga ubio u krevetu (ovo se tumačilo kao čudo svetog Save). Kako mu Bugari i Latinsko carstvo više nisu predstavljali opasnost, a sa Ugarskom je imao prijateljske odnose, jedina opasnost je pretila sa juga od Epira. Stefan je zato svoju sestru udao za Manojla, brata epirskog despota Teodora Anđela, i na taj način osigurao južne granice.Stefan je tražio od pape venac (to jest, krunu) kako bi on postao kralj, a Srbija kraljevina. Prvi put je zatražio krunu od pape Inoćentija III još 1204. godine, ali se tome usprotivio Vukan Nemanjić koji je u Zeti nosio staru dukljansku krunu zetskih kraljeva i želeo je da on bude jedini srpski kralj. Zbog toga je i došlo do sukoba između braće koji se završio konačnim Vukanovim porazom. Prilikom drugog traženja krune1217. godine, papa Papa Honorije III je odgovorio pozitivno i poslao krunu. Sava je ovenčao (krunisao) Stefana za kralja 4. januara 1217. godine u manastiru Žiča zbog čega je poznat i kao Stefan Prvovenčani. Papska kruna je predstavljala međunarodno pravno priznanje Srbije kao nezavisne države. Dve godine kasnije, Sava Nemanjić je uspeo da od patrijarha u Nikeji izdejstvuje autokefalnost Srpske pravoslavne crkve, pa je Raška stekla još jedno veliko priznanje.Stefana je na preStefan je umro 24. septembra 1228. Neposredno pre smrti zamonašio se i uzeo ime Simon. Prvo je bio sahranjen u manastiru Studenici, a posle toga u svojoj zadužbini manastiru Žiči. Njegove mošti su prenošene petnaestak puta, od toga tri prenosa su bila u vreme Karađorđa: Prvi je bio u vreme Kočine krajine, drugi prenos bio je u proleće 1806. kad je Studenica popaljena i bila privremeno napuštena, kada su mošti smeštene u manastir Vraćevšnicu. Treći prenos bio je pred sam kraj ustanka 1813. kada su mošti sklonjene u manastir Fenek.stolu nasledio najstariji sin Stefan Radoslav. Stefan Prvovenčani je podigao manastir Žiču, a takođe je napisao „Žitije Svetog Simeona“, biografiju svog oca Stefana Nemanje.Imao je četiri sina, među njima buduće kraljeve Radoslava, Vladislava i Uroša I, zatim Predislava, budućeg srpskog arhiepiskopa Savu II, kćerku Komninu i još jednu kćerku nepoznatog imena.Srpska pravoslavna crkva ga proslavlja kao prepodobnog svakog 24. septembra tj. 7. oktobra po novom kalendaru.