Zaveštanje Stefana Nemanje o crkvama

·        Kad čovek zida kuću ne zida je za sebe, nego za svoju decu i unučad. Tako nastaje porodica i domaćinstvo.Kad vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove, ni unučad, nego za narod koji će je kroz vekove pohoditi. Tako se stvara država.Kuća je ono što ostaje posle čoveka.

·        Crkva je ono što ostaje posle vladara.

·        Kuća ostaje deci, crkva narodu.

·        A crkva je čedo moje, velika lađa koja plovi prema dubokim i dalekim nama neznanim vremenima i ljudima. U koji god vek doplovi dovešće i nas i pokazati nas - našim još nerođenim potomcima.

·        Sretan sam i miran čedo moje, što je sada moja Studenica, zaplovila prema vekovima.

·        U opštem potopu vremena samo su takve lađe poput nojeve, kadre da nas spasu najvećeg od svih ponora, od zaborava. A mi ćemo, čedo moje, koji sagradismo crkve biti u njima vremeplovci na tim velikim lađama.

·        A mi smo uzidani u svoje crkve tvrde građe, kadre da odole strašnim udarima vremena. Sve sam kamen i mermer, najtvrđe što postoji na svetu. Uzidali smo sebe u svoje crkve, ispisali svoju veru i živopisali svoje likove u njima.

·        Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici. Znaće ko smo i kakvi smo. I čedo moje, biće ponosni - što nas imaju, pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme Nemanjićko.