Opis:

Критички приступ у социологији у другој половини 20. вијека служио је као мисаона и идејна потпора алтернативним друштвеним покретима у свијету: студентском, мировном, еколошком и др. Нарочито је значајна оријентација и дјелатност групе њемачких филлозофа тзв. франкфуртског круга. Критичка теорија друштва коју су почетком 20. вијека засновали Макс Хоркхајмер, Теодор Адорно и Херберт Маркузе, а касније развијали Ерих Фром, Јирген Хабермас и многи други, представљала је једну од најзначајнијих идејних и теоријских оријентација свога времена. Ови мислиоци су имали критички однос према свим постојећим системима власти (фашизму, стаљинизму, совјетском социјализму и америчком империјализму), према политички неслободним друштвима на Истоку и потрошачком друштву и масовној култури на Западу.. Идејно, они су баштинили критичку традицију просвјетитељског рационализма, политичког либерализма и критичког марксизма.

.. Критичка теорија има шире и дистантно значење у филозофији и у историји друштвених наука. Подразумјева више генерација њемачких филозофа и социјалних теоретичара у западноевропској марксистичкој традицији, познатој под именом Франкфуртска школа. По тим теоретичарима, „критичка“ теорија се разликује од „традиционалне“ теорије у својој специфичној практичној намјери: теорија је критичка када подразумјева потрагу за људском еманципацијом, „ослобађа људска бића од околности које их чине робовима“ (Хоркхајмер 1982. 244). Пошто те теорије покушавају да објасне и трансформишу све околности које заробљавају људска бића, развијено је више свеобухватних и међусобно дистантних „критичких теорија“. У оба случаја, критичка теорија поставља дескриптивне и нормативне основе за социолошка истраживања, смањујући доминацију ауторитета и форсирајући слободу у свим њеним облицима.

Zadaci:

Истражити дјелатност представника које школе је нарочито значајна за Критичку теорију друштва.