Najpoznatiji roman Ive Andrica ''Na Drini cuprija'' (1945), hronoloski prati cetiri veka zbivanja oko velikog mosta preko reke Drine u Visegradu, koji je izgradio veliki vezir Mehmed pasa Sokolovic, poreklom iz tih krajeva. Godine 1516. Mehmed pasa je, prema vladajucem obicaju uzimanja „danka u krvi“, kao srpski decak na silu odveden u tursku vojsku i poturcen da bi se kasnije uzdigao lestvicama vlasti i postao prvi do sultana.
Kao mocnik, odlucio je da u rodnom kraju podigne zaduzbinu, veliki kameni most na jedanaest lukova. Most je integrativna tacka romaneskne naracije i njen glavni simbol. Sve prolazi, samo on ostaje da ukaze na trosnost ljudske sudbine. Most je mesto dodira istorijski verifikovanih licnosti i bezimenih likova koji su plod pisceve imaginacije.
Roman „Na Drini cuprija“ u kojem se uglavnom dosledno hronoloski opisuje svakodnevni zivot visegradske kasabe je, zapravo, „visegradska hronika“, pandan „Travnickoj hronici“ i „Omerpasi Latasu“ koji je „sarajevska hronika“: u sklopu toga hronikalnog troknjizja Ivo Andric pripoveda o „turskim vremenima“ u Bosni. Roman pocinje dugim geografskim opisom visegradskog kraja i navodjenjem vise legendi o nastanku mosta, od kojih je posebna markantna ona o uzidjivanju hriscanske dece u jedan od stubova.
Poreklo legende je u nacionalnom mitu i epskoj viziji sveta koja je knjizevni ekvivalent toga mita. Legende su po pravilu paralelne, imaju hriscansku i muslimansku verziju. Kraj romana pada u 1914. godinu kada su trupe austrougarske monarhije, u povlacenju, ozbiljno ostetile most. Sa rusenjem mosta izdise i Alihodza, jedan od najcesce pominjanih likova, koji simbolizuje kraj starih vremena. Izmedju pocetka i kraja romana, izmedju gradjenja i rusenja mosta, siri se pripovedacki luk dug cetiri stotine godine u kojem, u formi vrlo razvijenih epizoda, zapravo, celih prica, Andric nize sudbine visegradskih ljudi, svih vera.
„Na Drini cuprija“ je po nacinu tvorbe „novelisticki roman“ jer nastaje nizanjem brojnih prica koje mogu stajati i samostalno. U tom romanu pisac je sproveo punu ciklizaciju svojih „visegradskih prica“, pa je tako od jednog tematskog ciklusa, postupkom ulancavanja nastala slozena hronika. Neke likove iz romana „Na Drni cuprija“ susrecemo i u Andricevim pripovetakama (npr. Corkan, Toma Galus).
Slika drustva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini cuprija“ toliko je razudjena i slojevita da se moze reci kako pisac-hronicar iz nadtemporalne tacke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu sustinu i raspoznaje i svedoci ogranicenost ljudskih moci, podjednako onih koji veruju da moc imaju i onih koji tu moc nikako nemaju.
Most, kao nemi svedok, pamti ukrstaj i prividno trpeljivo prozimanje, a u stvari antagonizam razlicitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istocne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, vecita tacka na kojoj se trenje i komesanje sto neminovno poradjaju sukobe (na nivou likova i na nivou drzava) oseća i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno cistom, opredmecenom obliku.
Roman o mostu se, kao i vecina drugih Andricevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmedja na kojoj se susticu i mesaju evropska i azijska religija i nacin zivota, vode ratovi i mirnodopske medjukonfesionalne i politicke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrecnosti Bosna nedri osobenu kulturu zivljenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zaticu na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozoristu istorije.
