Kratki
roman „Prokleta avlija“, cije pisanje je Andric zapoceo izmedju dva svetska
rata, a dovrsio ga i objavio 1954. godine, smatra se piscevim remek-delom.
Komponovan je narativnim postupkom „upricavanja price“ (prstenasta, okvirna
strktura). Ima vise pripovedaca koji jedan od drugoga preuzimaju kazivacku
poziciju. Pripovedanje u ovom romanu moze se predstaviti i slikom koncentricnih
krugova koji se skupljaju do samog jezgra priče.
Kao i svi drugi Andricevi romani, izuzimajuci „Gospodjicu“, i Prokleta avlija okrenuta je istoriji, ali na drukciji nacin od visegradske, travnicke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim, nepristrasnim tonom, kojim se odmereno i sugestivno tezi objektivizaciji, kako je to kod Andrica vec obicaj i pravilo.
Do centralne, istorijske price iz XI veka o tragicnoj sudbini Dzem-sultana, Andric nas dovodi posredno. O Dzem-sultanu pripoveda mladi polu-Turcin Camil, koji u njemu vidi svog sudbinskog srodnika i pretecu. O Camilu pripoveda prestravljeni Jevrejin Haim, a svi oni su samo uspomena fra Petra na dane provedene u stambolskom zatvoru, „prokletoj avliji“. A tu uspomenu, opet, grli luk secanja bezimenog mladica (pisca?), koji, gledajuci u zimski dan na fra-Petrov grob, vraca u sebi ceo tok price.
Svi protagonisti Proklete avlije, ma koliko razliciti, cuvaju u sebi iskustvo suznja, pa i svet, makar i nesvesno, osecaju kao ogranicen, teskoban prostor. Kao da je samo postojanje tamnovanje. (Naslov romana simbolicki je kljuc citanja.) Uskomesanost zatvora u koji se sliva zli talog imperije koja je presla svoj vrhunac, ali gde, igrom slucaja, zalutaju i ljudi koji su samo drukciji od ostalih, postaje neka vrsta zamene za svet on traje u vremenu i ne obazire se na pojedinacne ljudske sudbine koje ga tvore. „Svi su sporedni i nevazni“ zapisuje Andric. „Avlija živi sama za sebe, sa stotinu promena, i uvek ista.“
