Pripovetka napisana u trecem licu, po nepodeljenoj oceni kritike jedna od najboljih Andricevih prica. U sasvim odredjenom smislu prica „Most na Zepi“ moze biti tumacena i kao osnovni piscev pripovedni i poeticki model.
Prvi put je objavljena 1925. godine. Pisana u realistickom kljucu, ta prica na svom nedoslovnom, simbolickom nivou govori o ljudskoj nemoci da se dosegne konacni smisao, makar smer kojim se ide bio krajnje etican. U prici se naizmenicno prati sudbina dva lika, velikog vezira Jusufa, poreklom iz Zepe (zabiti kraj Bosne, uz reku Drinu), i neimara, bezimenog, tajnovitog Italijana koji dize mostove po Otomanskoj imperiji i koga vezir, izazavsi kao pobednik iz carigradskih dvorskih spletki, najmi da u rodnoj Žepi kao zaduzbinu izgradi most.
Sledi opis gradnje mosta koja je, kao i u narodnim legendama, i u Andrićevoj prici povezana sa nizom poteskoca. Uporan i zavetno predan poslu, bezimeni neimar, posle svih iskusenja, ipak zavrsi most, ali se pri povratku u Carigrad razboli od kuge gde izdahne u bolnici na rukama italijanskih franjevaca.
Veliki vezir Jusuf, primivsi tu vest, naredi da se ostatak neimarove plate razdeli bolnici i sirotinji, a sam se zamisli nad hronogramom koji je kao natpis za most smislio jedan mladi pesnik.
Hronogram glasi: „Kad Dobra Uprava i Plemenita Vestina/ Pruzise ruku jedna drugoj,/ Nastade ovaj krasni most./ Radost podanika i dika Jusufova/ Na oba sveta.“
U potpisu je stajalo „Jusuf Ibrahim, istinski rob bozji“, i potom vezirova deviza „U cutanju je sigurnost“. U dugom, rezigniranom, samoispitujućem cutanju, razmisljajuci o svojoj sudbini, vezir prvo precrta tekst hronograma, a potom i devizu. Tako most ostade bez imena i bez znaka.
U epilogu priče „Most na Zepi“ pripovedac napusta objektivnu perspektivu kazivanja i sa poludistance, govoreci o sebi u trecem licu, tumaci kako je i kada odlucio da pricu napise: „Onaj koji ovo prica, prvi je koji je dosao na misao da mu ispita i sazna postanak. To je bilo jednog vecera kad se vracao iz planine, i, umoran, seo pored kamenite ograde na mostu.
Bili su vreli letnji dani, ali prohladne noći. Kad se naslonio ledjima na kamen, oseti da je jos topal od letnje zege. Covek je bio znojan, a sa Drine je dolazio hladan vetar; prijatan i cudan je bio dodir toplog klesanog kamena. Odmah se sporazumese. Tada je odlučio da mu napise istoriju.“
