 |
Фјодор Михајлович Достојевски роден је 1821. године у породици прилично сиромашна човјека. Његов отац био је војни доктор племићког поријекла. Радио је у једној јавној болници у Москви, али је тај положај у тадашњој Русији био врло скроман и породица Достојевски је живјела у скученом стану и у околностима које ни у ком случају нису биле раскошне. Отац му је био мали тиранин кога су убили под непознатим околностима.Ондје, у московском сиротишту, у оној уској изби коју дијели са својим братом, провео је прве године свог живота. Никад није о њима говорио, а та његова шутња увијек је била стид или поносни страх пред туђом залости. |
|
Кад је онда као младић изашао из тог мрачног
свијета, његово је дјетињство већ било угашено. Заједно са својим
братом у оно је вријеме бескрајно много читао и дању и ноћу. Пун
најснажнијег одушевљења за човјечанство, он се управо болесно почео
клонити људи. Натјеран новчаном оскудицом отишао је у војску, али ни
ондје није нашао пријатеље. Услиједиле су мукле младеначке године.
Као јунаци свих његових књига он је живио у некаквом кутку, сањарећи
и размишљајући. Ноћу је преводио Балзацову Евгенију Гранде и
Сцхиллерова Дон Карлоса. 1844., у доби од двадесет и четири године, написао је "страствено, готово у сузама" мајсторску студију Биједни људи. Пјеснику Некрасову повјерио је рукопис на оцјену. Два дана прошла су без одговора. Ноћу је сједио осамљен и замишљен код куће и радио све док се свјетиљка није угасила. Наједном око четири сата ујутро нетко је жестоко зазвонио, а кад је Достојевски зачуден отворио врата, Некрасов улази у кућу, грли га, љуби и кличе му. Онда се Наскаров жури к Бјелинском, свемоћном руском критичару. "Ускрснуо је нови Гогољ", виче с врата, машући рукописом као заставом. "Код вас Гогољи расту као гљиве", рекао је неповјерљиви Бјелински којега је озловољило толико одушевљење. Али кад га је Достојевски сљедећег дана посјетио Бјелински се сав измијенио. "Та не разумијете што сте створили", виче он сав узбуден на сметеног младића. Тако мелодраматски одвија се откриће Достојевског као пјесника. Биједни људи су касније објављени у Некарсову часопису. Успјех је био огроман. А Тургењев га је назвао новом бубуљицом на носу руске књижевности. Убрзо бива ухапшен због дружења с једним тајним друштвом младих људи који су прихватили социјалистичке теорије Сен- Симона и Фуријеа. Ови млади људи састајали су се у кући чиновника Министарства вањских послова, Михајла Петрашевског. Послије устанка 1848. године у неколико европских земаља, у Русији је дошло до вала реакције; власт је била узнемирена и подузела је драстичне мјере према свим противницима. Људи из круга Петрашевског били су ухапшени, међу њима и Достојевски, те осудени на смрт вјешањем. Речено им је да ће бити погубљени; одвели су их на мјесто одређено за извршење казне, свезали су им очи, свукли их до кошуља и завезали за стубове. Тек тада су им прочитали пресуду којом се смртна казна претвара у осам година робије у Сибиру. Тај дан је оставио дубок ожљак у души Достојевског. Никад га није сасвим преболио. Четири године принудног рада Достојевски је провео у друштву убица и лопова, јер тада још није било уведено издвајање обичних осуденика од политичких. Описао их је у Записима из мртвог дома (1862). Достојевски је морао пронаћи неки излаз да не би сасвим полудио у том окружењу. Утјеху је нашао у хришћанству. Осим тога биљежио је и појаве код људи који су осим звјерства показивали и понеку људску особину. Кад су му најзад расковали ланац с израњаваних ногу, кад су стубови остали за њим као трули смеђи зид, он је други човјек: здравље му је разорено, слава распршена у прашину, а живот уништен, само његова радост остаје недирнута и неозлиједена. Још неколико година мора остати упола слободан у Сибиру, али му није допуштено да објави било какав свој рад. Ондје у прогонству, у најгорем очају и осамљености склапа онај необични брак са својом првом, болесном женом. Као заборављен човјек враћа се у Петроград. Његови Записи из мртвог дома, тај незаборавни опис његове робије прожете грозом, открива руском народу да тик крај њега постоји неки други свијет, право чистилиште свих патњи. И сам цар јеца над том књигом, а хиљаде људи спомиње Достојевског. У једној јединој години поново је изградена његова слава, али сада трајнија него прије. Заједно са својим братом оснива часопис у којем готово све пише сам. Часопис се брзо шири у све кругове и чини се као да је судбина Достојевског заувијек осигурана. Али он сам сматрао је да мора још упознати још једну земаљску патњу, муку емиграције и онај ужасан страх за биједни свакидашњи хљеб. Сибир и каторга, најјезовитија карикатура Русије, све је то ипак била домовина, сада треба да због претјеране љубави према свом народу упозна још и чежњу што је номад осјећа за шатором. Још једном се мора вратити у безименост, још дубље у таму прије него постане пјесник, јунак својег народа. Убрзо умире му жена, а након тога и његов брат. И сада, почиње оно бесциљно дугогодишње лутање Европом, она језовита одвојеност од Русије, извора крви његова живота. С много муке налази склониште у малим ниским свратишним собама, пуним задаха сиромаштва, демон падавице напада га све чешће, дугови, мјенице, обавезе тјерају га од посла на посао. У медувремену жени се за младу стенографкињу у којој налази жену пуну оданости и с таквим смислом за практично да је уз њену помоћ успио одговорити на све рокове и постепено се ослободити новчаних неприлика. За вријеме боравка у иностранству он мрзи Нијемце у Њемачкој, Французе у Француској и то само зато јер нису Руси. Он жели једино осјећати Русију, домовину, само жели видјети ћирилицна слова и бар летимично осјетити дах домаће ријечи. Настају Злочин и казна, Идиот, Зли дуси и Играч, монументална дјела двадесетог вијека. У року четири године, од 1867. до 1871. његова породица стекла је неку материјалну сигурност и могли су се вратити у Русију. Од тада па до краја живота Достојевски је живио у релативном миру. Зли дуси су имали велики успјех. Убрзо по изласку књиге, понудили су му да буде уредник врло реакционарног недјељног листа принца Мешчерског, Грађанин. Његово посљедње дјело, Браћа Карамазови, од којег је успио написати само први том, радио на другом тому кад га је смрт задесила, донијело му је од свих романа највећу славу. И говору одржаном приликом откривања споменика Пушкину у Москви 1880. године било је упућено много признања и донијело му још више радости. Годину дана послије, 10. фебруара 1881. умире Ф.М. Достојевски. Из најудаљенијих градова путују изасланства да му искажу посљедњу почаст. Ковачка улица, у којој је изложен на одру, сва је црна од људи који преплављују у језовитој шутњи стубиште радничке куће и испуњавају уске собе тик до сандука. На том спроводу одједном се на један сат остварује свети сан Достојевског: јединствена Русија. Онако као што су се у његовим дјелима осјећала братимства свих класа и сталежа у Русији тако су и оне стотине хиљада иза сандука у свом болу били једна једина маса: и млади принчеви и раскошно одјевени попови и радници, студенти, офцири, и лакеји и просјаци били су једна цјеловита Русија. |
|
| «назад | |
