Biografija
Kao pesnik Aleksa Šantić(1868-1923) formirao se na prelomu dva veka ,devetnaestoga
i dvadesetoga,i više nego i jedan drugi pripadnik svog pesničkog naraštaja
povezao je u svom delu idejne i pesničke težnje jednog i drugog.Rođen
u Mostaru,on se, posle završene trgovačke škole u Trstu i
Ljubljani,vratio u rodni grad i u njemu ostao do kraja života.Prvu pesmu
objavio je 1886.godine,a prvu zbirku pesama 1891.Osim pesama,pisao je i poetske
drame, među kojima su najvažnije Pod
maglom i
Hasanaginica (poslednja je rađena
po motivima iz poznate narodne pesme).U Šantićevu pesničkom
formiranju,od domaćih pesnika,pored Vojislava,najveći udeo imao je
Zmaj,a od stranih-Hajne i drugi njemački romantičari.Za razliku od većine
pesnika svog doba,naročito Dučića i Rakića,koji su se sve više
evropeizirali,Šantić je do kraja ostao veran nacionalnim i socijalnim
idealima prošlog veka.On je pevao o slobodi,srpstvu,socijalnoj pravdi.Njegova
muza bežala je ,,iz lude vreve’’suvremenog
života,tražila lica ,,bez laži i maske’’,u težnji da se sva posveti narodu koji joj je vazda najbliži srcu (vidi
programske pesme Hajdemo,muzo i Muza).Ta njena ,,služba’’izražena
je često pomoću hrišćanskih simbola,koji čine važno obilježje
Šantićeve rodoljubive i socijalne poezije.
Sav zaokupljen tom visokom ulogom koju je nameno poeziji,Šantić,naročito
u početku,nije poklanjao veću pažnju pesničkoj formi,te su
njegove pesme često nailazile na nepovoljan prijem kritike.B.Popović
je primetio,povodom treće zbirke Šantićeve(1901),da njegove pesme ,,pokazuju
sve mane nekorektnog kitnjastog stila’’.Neugodno
dirnut tom kritikom,Šantić je u daljem svom radu nastojao da piše što
bolje,da mu stil bude što korektniji i što jednostavniji.Kao i drugi tadašnji
pisci,rado se prihvatao stroge i koncizne forme soneta i u toj vrsti dao neke od
svojih najboljih pesama.Punu stvaralačku zrelost dostigao je u razdoblju
između 1905. i 1910.godine.
Poezija Alekse Šantića kreće se u celini između dva
tradicionalna opredeljenja,između ličnih i kolektivnih osećanja,ljubavi
i rodoljublja,idealne drage i napaćenog naroda.Kao ljubavni pesnik razvio
se pod uticajem sevdalinki,muslimanskih narodnih pesama.U njegovim pesmama dočaran
je orijentalni ambijent bašta,šedrvana,behara,šarenih leptira;devojka koja se
u njima pojavljuje sva je okićena đerdanima,bujne,izazovne,ali ipak
skrivene ljepote.U nekima su toliko pogođeni ton i duh sevdalinke da su i
same ušle u narod i počele se pevati kao narodne pesme(Emina,Na izvoru).Pesnik
je zanesen tim raskošnim svetom,ali on nikada nije u njemu,već ga posmatra
prikriven,s bojažljive udaljenosti.Čežnjivo,čulno raspoloženje
prelazi u tugu zbog neostvarene ljubavi,promašenosti u ličnom životu i usamljenosti kao u pesmi Jedna suza,za koju je rečeno
da ,,spada među najdirljivije ljubavne pesme u nas,po tonu patrijahalne i
čestite iskrenosti’’(Pera
Slijepčević).
Šantićeva pesnička intima prožeta je snažnim porodičnim
osećanjem,nju obasjava plamen domaćeg ognjišta.U velikoj elegiji Pretprazničko
veče,olovnu težinu usamljenosti u opustelom domu olakšava sećanje
na detinjstvo i na idilične večeri oko rasplamsale vatre na ognjištu
kada je cela kuća bila ispunjena smehom,pesmom i pričom,ali i uteha
koju mu donose pesme,i svoje, ,,i drugova sviju’’.Osećanje
bratske ljubavi širi se u njegovim pesmama u sve većim i većim
krugovima-na porodicu,na prijatelje i drugove,na žive i mrtve srpske književnike,kojima
često posvećuje svoje pesme,na ceo srpski narod,na prirodu.
I njegova socijalna i patriotska poezija,u
kojoj je postigao najveće umetničke domete,obasjana je svetlošću
domaćeg ognjišta i prožeta njegovom toplinom.U sonetu Moja otadžbina
pesnik otadžbinu poistovećuje sa narodom.Ona je svuda gde se njegov narod
nalazi.Učestalost upotrebe oblika lične zamenice i pridevske zamenice
u prvom licu otkriva intenzivnost pesnikovog poistovećenja s otadžbinom i
narodom.Cela otadžbina je kao rodni dom,a svi pripadnici naroda kao rođene
braća.
Vezanost za rodnu grudu i domaće ognjište duboka je i trajna;njeno
kidanje izaziva bol u pesnikovoj duši.U nekima od svojih najpotresnijih pesama
Šantić peva o patnji onih koji zauvek napuštaju svoju domovinu i odlaze u
tuđ svet(Ostajte ovde,Hljeb).Više nego drugi pesnici on naglašava
patnju i mučeništvo kao najvažnije momente u istorijskoj sudbini srpskog
naroda.U pesmi Mi znamo sudbu,za koju je rečeno da je ,,sonet naše
istorije’’,tema mučeništva
naroda prožeta je osećanjem njegove nepobedivosti:čak ni smrt ne
predstavlja kraj borbe za slobodu nego samo njen nastavak (,,I kad nam muške
uzmete živote/grobovi naši boriće se s vama’’).Ova
pesma je zasnovana na njegoševskom shvatanju slobode i žrtvovanja za narod i u
svom izrazu ima nečeg od Njegoševe visoke sentencioznosti i patosa.
U nizu pesama Šantić je iskazao patnju i veličinu radnog čoveka,seljaka
i radnika.Među njima su neke od najboljih koje je napisao:O klasje
moje,Moji očevi,Kovač.Pesma podzemna.Ova poslednja je posvećena
radničkoj klasi,u njoj se oseća pobednički hod revolucije.U isti
krug spada i najbolja Šantićeva pesma i jedna od najlepših u našoj
poeziji Veče na školju (1904.).Zanimljiva je podjednako i spoljašnjim
oblikom i tematski.Pesma se sastoji od četiri strofe,od kojih je poslednja
delimično ponavljalje prve.Strofa nije tipska,već stvorena specijalno
za ovu pesmu.Ona se sastoji od dve identične ritmičke jedinice.Svaku
čini:jedan peterac+dvosložna rima+jedan šesterac.Rimovanje je aabccb,stim
što su b rime uvek muške,dok su ostale uvek ženske:
Pučina plava
Spava,
Prohladni pada mrak.
Vrh hridi crne
Trne
Zadnji rumeni zrak.
,,Čitava ta ritmička struktura veoma impresivno prenosi ritam tihog
talasanja mora pred zalazak
sunca’’(Dragiša Živković).Pesma
je vanredno orkestrirana,a bogatim asonancama,aliteracijama i rimama.Doživljaj
ukletosti sudbine siromašnih,koji je u njenom središtu,dat je na
posredovan,moderan način,u višeznačnim simbolima.
|
|
|
|
|
|