JEDNOG
JUTRA PROBUDIO SAM SE I VIDEO DA SAM SLAVANPosle štampanja Čajld Harolda Bajronov život se naglo preobrazio. Još uveče London bejaše za njega pustinja naseljena sa tri ili četiri prijatelja; sutradan to je bio grad iz Hiljadu i jedne noći, načičkan osvetljenim dvorcima koji su se otvarali najslavnijem među mladim Englezima.
Veliko otmeno društvo (što znači, kako je govorio Bajron, četiri hiljade osoba koje su na nogama dok ostali svet spava) uvek je spremno na izlive divljenja ili odvratnosti; među njima glas se širio brzinom munje. Jer oni su osećali potrebu za divljenjem. Francuska revojucija, zatim Bonaparta, razbudili su silne nade kod hiljada mladih Evropljna koje je razočarao Napoleon. U Engleskoj je naročito bilo jako osećanje uzaludnosti života u onim društvenim slojevima koji su se se zgadili nad zadovoljstvima zbog njihove lakoće, nad ratničkom slavom zbog dužine ratova, nad politikom zbog neprekidnog držanja vlasti od strane konzervativaca koje je spoljna opasnost učinila nepobedivim.
Pesnici, nemoćni ili plašljivi, nisu bili u stanju da izraze tu potajnu mučninu. Čajld Harold je bio prvi odjek jedne obmanute generacije. Najzad jedan mladi Englez naslikao je Evropu iz 1812. onakvu kakvom su je činili revolucije i ratovi. Za narod, koji je već deset godina odvojen od kontinentalnog života, priča o putovanju u Albaniju i boravak kod Suliota, bila je zanimljivija od putovanja u Indiju ili na Pacifička Ostrva. U Čajld Haroldu bilo je političkih beležaka koje su se mnogo sviđale zbog svoje neuobičajne smelosti. Bila je to pesma o moru i potomcima Vikinga, koje je Blokada lišila Okeana, i kroz nju su udisali vazduh ovlažen morskom penom čiji su slan ukus već počinjali da zaboravljaju. U istoriji jednog naroda uvek nailaze takvi trenuci kad su nedela vladajućeg poretka odvratna čak i onima koji uživaju njegove prednosti. U jednom takvom trenutku u životu Engleske pojavio se Čajld Harold.
