Rođen je 1824. god. u Sentandreji, kod Budimpeste. Santandreja je mesto koje su naselili Srbi bežeći iz domovine zbog turske vlasti.Santandrejci su bili veliki trgovci,poznati ratnici,visoki činovnici i sveštenici.Takvu Santandreju,moćnu i prosperitetnu,Jakov Ignjatović je upamtio po pričama iz detinjstva.U njegovo vreme ona je ekonomski i duhovno polako odumirala.

Ovaj srpski pisac,koji je stvarao izvan Srbije,bio je husar i u vreme revolucije 1848. godine, za razliku od svojih Vojvođana,bio je na strani Mađara. Živeo je u Pešti i bio poslanik u ugarskom saboru,poznat kao veliki govornik protiv Austrije "kao državnog čudovišta".Bio je veliki čuvar srpske prošlosti i tradicije,srpske Sentandreje, ali i pored toga,smatrali su ga otpadnikom i izdajnikom - zagovarao je toleranciju između Srba i Mađara;u Mađarskoj je video svoju drugu domovinu. Umro je u Novom Sadu 1888.godine.

Jakov Ignjatović je pisao pripovetke i romane.Imao je vrlo buran i dinamičan život,ali i talenta da lako piše,što je uslovilo i veliki broj dela. Govorio je: "Gde god udarite u mene slavinu,tu,tu....svugde će poteći roman."U najpoznatija njegova ostvarenja ubrajaju se proze: Milan Narandžic, Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mjadoženja, Stari i novi majstori i Petnica.

U njegovim romanima prisutne su su dve orijentacije koje su određivale tematiku njegovih dela a to su:

        -okrenutost prema epskoj srpskoj prošlisti, ispunjenot nacionalnim zanosom i

        -zainteresovanost za savremane društvene probleme.

Jakov Ignjatović nije bio stvaralac veliki imaginacije, nego pisac dobrih opservacija (zapažanja) i velikog iskustva koje je unosio u svoju prozu. O svom književnom postupku on kaže: U delu sam crtao slike i karaktere onakvi kakvi se ti u životu pokaziju, realistički, kako jesu a ne kako bi se htelo.

Njegovo najbolje realističko i najpotpunije i kompozicijski najsređenije delo je Večiti mladoženja. 

BACK