Tesko je poricati: duze od decenije i po - od fasistickog osvajanja vlasti u Nemackoj - sa pojmom "Nemacka" u nasoj pretstavi skoro prinudno su se stapali varvarski tonovi militaristicke komande, maloumne fraze rasnog bezumlja, naduvene nacisticke pretenzije na vladavinu nad svetom. Nase uho u zvucima nemackog jezika, i protiv volje, jos cuje poklike smrti i razaranja. A ipak mi znamo da su iz dubokih osnova nemacke kulture izrasla covecanska dela izvanredne zreline i lepote. Ne zaboravljamo da su Marks i Engels tim jezikom formulisali naucni socijalizam.

Slaveci Getea, najsavrsenijeg stvaraoca nemackog jezika, slavimo jednog velikog umetnika koji ne pripada samo Nemackoj nego i celom covecanstvu.

Nemacki malogradjanin oduvek je voleo da se slika u uzvisenoj pozi. Oduvek je voleo uniformu, cak i kada je bila samo lakejska livreja. A i dusevno se rado preodevao u romanticnog junaka, u sentimentalnog pesnika ili u Fausta koji istrazuje tajne sveta. Tako su filistri i covecanske reci Getea, pesnika, umesali u svoju filozofiju za kafanskim stolom. Pa cak i Hitlerovi najamnici nosili su Getea u rancima po bojnim poljima Evrope. U paklenoj vrevi fasistickog besnila, u koncentracionim logorima, modernim klasnicama ljudi, sluzili su dzelatima Fausta na usnama.

Zacelo, Gete je bio nemocan da to spreci. Nije njegova krivica sto su ga uvrstili medju svoje bogove. Osnovni i neprestani kult Getea nije poticao jedino iz mazohistickog nagona za bacanjem na kolena pred idolskim slikama, vec i iz teznji za iskoriscenjem Geteovog autoriteta za klasne interese reakcije. I zato su pedanti knjizevne istorije, u hiljadama clanaka i knjiga, pokusavali da Getea lazju preobraze u olimpisku figuru, u uzviseni mramorni lik.

Ali nisu ga samo digli u nebo, izvrgavali su ga poruzi i ukorima. Cak i istaknuti Geteovi savremenici cesto nisu imali razumevanja za oslobodjenu lepotu njegovog jezika i za njegove misli koje su daleko prevazilazile estetske i moralne pretstavke svoje epohe. U pismu K. A. Betigeru od 24. februara 1800. godine, Klopstok je kritikovao Geteovu "Ifigeniju na Taurisu": "To je kruto podrazavanje Grka. Znate kako su grcko i kruto daleko jedno od drugog. Nastranu podrazavanje, kao kod nekih recenica koje se tesko mogu procitati do kraja. Pa onda sastav stihova..."

Geteova lirika, nedostizna u nemackom jeziku do danas, bila je zestoko napadana. Tako je K. Imerman 28. februara 1831. godine napisao Ludvigu Tiku, koji je romanticarima izgledao znacajniji od Getea: "Moje je misljenje da oblast prave poezije pocinje tek tamo gde Gete (sa malim izuzecima) prestaje..."

U jednoj kritici, povodom sahrane Silera, 8. februara 1805. Kocebu je izneo tesko shvatljivo tvrdjenje "da Gete, nazalost, ne zna nemacki..."

Romanticar Novalis, 23. februara 1800. godine, u pismu Ludvigu Tiku, sa pokudom je pisao o "Godinama ucenja Viljema Majstera": "Umetnicki ateizam duh je ove knjige". A Glover je napisao knjigu protiv Getea, u kojoj mu je prebacivao nemoralno delovanje.

Ni Hajne nije sa Geteom sasvim zadovoljan i prebacuje mu izvesnu ravnodusnost: umesto da se zanima politickim problemima" (Hajne, Romanticarska skola, 1833).

Ali uporedjujuci Getea sa Silerom, Hajne kaze da pesnik stvara junake svojih dela prema svojoj vlastitoj slici. Karl Mor i markiz Poza u svemu su Siler. A Verter, Viljem Majster i Faust lice na Getea. Siler se baca u probleme istorije; drustveni napredak covecanstva odusevljava ga. Gete ponire u individualna osecanja, u umetnosti i prirodu. "Zacelo, i Gete opeva nekoliko velikih istorija emancipacije, ali ih opeva kao artist. Posto je zlovoljno odbacio hriscansko odusevljenje, koje mu je bilo fatalno, a filozofsko odusevljenje naseg doba nije shvatio, ili nije hteo shvatiti, jer se bojao da ce time biti istrgnut iz svog duhovnog mira, posmatrao je odusevljenje sasvim istorijski, kao nesto dato, kao materijal koji treba obraditi... Duh je postajao materija pod njegovim rukama i on mu je davao lepe i dopadljive oblike. Tako je on (Gete) postao najveci umetnik u nasoj literaturi i sve sto je pisao postajalo je zaobljeno umetnicko delo" (Haje, "Romanticarska skola").

Poredjujuci junake Geteovih dela sa junacima Silerovih dela, Hajnrih Hajne kaze, da je bilo "daleko lakse stvoriti visoko proslavljene, visoko idealizovane likove Silerove, oltarske slike vrline i moralnosti, nego one gresne, svakodnevne, mrljama isprskana bica, koje nam Gete daje da ih u njegovim delima sagledamo..." Gete je nesumnjivo blizi zivotu, realistickiji umetnik, koji sve sto opisuje upotpunjuje u veliko umetnicko delo.

Najpretezniji deo svog zivota Gete je proveo na dvoru jednog budzaklijskog despota. Na svaki nacin, to je ostavilo traga u njegovom bicu i u njegovim delima.

I pored njegove velicine i snage, svet u kome je ziveo, a cija ga je sitnicavost i uskost gusila, katkad ga je sebi privlacio. Katkad se umetnik povlacio, katkad je stvaralacki duh bivao prekriven ministrom koji se povijao, covekom koji je stario i koji, i pored sve svoje svesti, nije se usudjivao da skine ogrtac dvoranina. Oseca se "jecanje i stenjanje okovanog Prometeja" (Mering). "Niko ne zna sta ja radim, sa koliko se protivnika borim, da bih nesto malo dao", pise Gete jos 1779. godine. A dve godine kasnije, Sarloti fon Stajn: "Mene sada ni najmanje ne cudi sto su knezevi vecinom tako sumanuti, glupi i sasavi".

Pritesnjen stavalackim idejama, koje su poticale iz njegove genijalnosti, i sicusno-uske i bedne stvarnosti, uoblicavao se njegov zivot, pun velicine, a i protivrecnosti. U polemici protiv laznog prikazivanja Geteovog lika od strane jednog tadasnjeg kriticara, po imenu Karl Grin, pisao je Fridrih Engels godine 1846. u clanku "O Geteu sa covecanskog stanovista": "U svojim delima Gete se drzi dvojako prema nemackom drustvu svog doba. Cas je prema njemu neprijateljski raspolozen, tezi da umakne njegovim odurnostima, kao u "Ifgeniji" i uopste u svom "Putu po Italiji", ustaje protiv njega kao Gec, kao Prometej, kao Faust, srucuje na njega najgori svoj potsmeh kao Mefisto. Cas mu je, naprotiv, prijateljski naklonjen, pokorava mu se, kao u vecini krotkih "Ksenija" i u mnogim radovima, slavi ga, kao u maskaradama, cak ga brani od nadiruceg istorijskog pokreta, kao sto to cini u svim spisima gde govori o francuskoj revoluciji. Nije ovde rec o tome da Gete priznaje samo neke strane nemackog zivota nasuprot drugim stranama koje ga odbijaju. Mnogo cesce su to razna raspolozenja u kojima se on nalazi; u njemu se bije neprekidna borba izmedju genijalnog pesnika, koji se gadi mizerije svoje okoline, i opreznost frankfurtskog patricijskog sina, odnosno vajmarskog tajnog savetnika, koji se oseca prinudjen da s tom mizerijom sklapa primirje i privikava se na nju. Tako je Gete cas gorostasan, cas sitnicav, cas prkosan, podrugljiv i prema citavom svetu prezrivi genije, cas obazrivi, malim zadovoljni, skuceni filister. Ni Gete nije bio kadar da pobedi nemacku mizeriju; naprotiv, ona je pobedila njega, a ta pobeda mizerije nad najvecim Nemcem najbolji je dokaz da se ona "iznutra" i ne da prevazici. Gete je bio isuvise univerzalan, isuvise aktivne prirode, isuvise puten da bi trazio spas od mizerije u silerovskom bekstvu u kantovski ideal; bio je isuvise ostrovidan da ne bi video da se to bekstvo na kraju svodi na to da se banalna mizerija zamenjuje zanesenjackom. Njegov temperament , njegove moci, citava njegova duhovna nastrojenost upucivali su ga na prakticni zivot, a prakticni zivot koji je nalazio pred sobom bio je bedan. U toj dilemi, da egzistira u zivotnoj sferi koju mora da prezire, a da je ipak prikovan za tu sferu kao za jedinu u kojoj moze da dela, u toj dilemi nalazio se Gete neprekidno, i sto je vise stvarao, sve se vise snazni pesnik, umoran od zivota, povlacio iza beznacajnog vajmarskog ministra. (Engels, "Nemacki socijalizam u stihovima 1847. godina").

Gete je pokusavao nekoliko puta da se odvoji od svoje okoline, da se oslobodi svojih obaveza prema dvoru. Ali za njegovu zelju za delovanjem, za njegovu potrebu za prakticnim redom nije bilo drugih mogucnosti. Engels istice da bi svaki pokusaj bekstva iz te stvarnosti bio iluzoran. Ali, ziveci i stvarajuci u njoj, Gete je ipak postao najveci oblikovatelj stvarnosti u nemackoj umetnosti. Kada se za Balzaka, i pored njegove ideoloske naklonosti prema aristokratiji i konzervativnim drustvenim snagama, moze reci da je, istinitoscu i dubinom prikazivanja postao najveci realisticki oblikovatelj svoje epohe i time posluzio silama napretka, isto to vazi, u izvesnom smislu, i za Getea, cije delo pociva u osnovi na humanistickim idealima gradjanskog prosvecivanja.

Jos mladi Marks ukazao je na jednu posebnu, tragicnu karakteristiku nemacke istorije. U svim odlucnim momentima razvitka, kada su sudbonosna pitanja nemackog naroda resavana, Nemacka se pogresno opredeljivala - u krajnjoj liniji protiv napretka i revolucije: "Mi smo, naime, sa modernim narodima podelili njihove restauracije, ne deleci njihove revolucije... Mi, sa svojim pastirima na celu, nalazili smo se samo jednom u drustvu slobode, na dan njenog pogreba..." (Marks-Engelsova Sabrana dela, I otsek, I sveska, I polusveska, strana 608-609).

Francuska revolucija na isteku veka naisla je na mrznju i otpor reakcionarnih klasa koje su vladala Nemackom. Napredni mozgovi u Nemackoj pozdravili su, doduse, odusevljeno francusku revoluciju, ali to odusevljenje bilo je nemacke vrste, cisto metafizicko, i odnosilo se jedino na teorije fracuskih revolucionara. (Marks-Engelsova Sabrana dela, I otsek, IV sveska, strana 483).

Za vreme bitke kod Valmia, gledajuci borbu izmedju reakcionarne intervencije i narodne vojske francuske revolucije, Gete je, dalekovidno, rekao pruskim oficirima: "Odavde i od danas pocinje nova epoha svetske istorije, i vi mozete reci da ste bili prisutni..."

Ali i te reci bile su distancirana konstatacija, kojoj je nedostajala pretpostavka borbenog zalaganja. Nemacki ideolozi i pesnici, skuceni provincijskim zivotom, mirili su se sa politickom raskomadanoscu Nemacke, sa sitnim zivotnim prilikama, i katkad ih opredali oreolom svoje poezije i filozofije.

Prosvetilacki karakter engleske i francuske knjizevnosti na prekretnici 17 i 18 veka organski je izrastao iz drustvenih potreba ekonomski ojacalog i politicki borbenog gradjanstva. U Nemackoj, naprotiv, ideologija prosvecivanja nadnosila se nad prazni prostor drustvene i ekonomske zaostalosti. Nemacko prosvecivanje nije crpelo stvaralacke sokove iz tla vlastite stvarnosti; ono je jos dugo bilo inspirisano i potstrekivano engleskom i francuskom kulturom.

Emancipacija nemacke knjizevnosti, pripremljena sredinom osamnaestog stoleca, krenula je napred kroz Vilandovo oblikom savrseno rokoko-pesnistvo, kroz Klopstokovu osecajnost i, narocito, kroz prosvetilacku drustvenu kritiku Gotholda Efraima Lesinga. Herder je dubokim uzivljavanjem u svekoliku poeziju covecanstva ("Glasovi naroda u pesmama") prosirio delokrug pesnistva i otkrio lepotu i dubinu umetnosti koja je zivela u narodu. On je i kod Getea probudio svest o vrednosti narodne poezije.

Iz protesta protiv uskosti nemackog zivota izrasla je ekstremna ideja individualizma, idealisticka pobuna, u knjizevnosti nazvana "Sturm und Drang-Periode", po jednoj Klingerovoj drami. To je bio protest knjizevnog pokreta protiv vladavine sitnog ciftanskog morala, protiv apsolutisticke tiranije i neslobode licnosti. Gotfrid Birger, Rajnhold Lenc, Fridrih Klinger, braca Stolberg, pa i Gete u godinama mladosti, pripadali su tom pokretu. On je okrenuo ledja racionalistickoj literaturi prosvecivanja i propagirao strast, osecanje, instinkt. Stare tradicije pseudo-klasicne dvorske poezije bile su razbijene.

Ali njihove ideje nisu proizisle iz stvarnosti epohe, vec su bile odraz izmisljenog sveta, sveta kakav bi ovaj trebalo da bude.

Neobuzdani geniji te epohe danas su uglavnome zaboravljeni. Jedino ime velikog pesnika i humanista Getea izdize se visoko iz tog kruga, jer je njegova umetnost tezila sintezi klasicnog humanizma i realizma.

Gete je zato i znacio toliko za svoju epohu, jer se borio za misaonu i realisticku umetnost, jer je nasledjenim oblicima umetnosti dodao nove, a stare usavrsio i nadvladao. Pisao je pesme, epose, romane, komedije, tragedije, memoare, i u svemu bio stvaralac i delovao preko granica svog doba.

U mladosti, borio se za priznanje Sekspira u Nemackoj. Inspirisan Sekspirom, napisao je "Geca od Berlihingena sa gvozdenom rukom". Viteza-pljackasa Geca uzdigao je do branioca pravicnosti. Ocrtao ga je kao pretstavnika jednog doduse proslog vremena, na izgubljenim pozicijama i pretrpanog gresima, slicnog Doh Kihotu, cistog i spremnog da istupi za dobro i pravdu. Tako je Gec, nosilac starih ideala, neogranicenih feudalnih prava i neprijatelj novih sve jacih drustvenih odnosa, kod Getea postao borac po sebi, covek snage, slobodna licnost, koja je postala uzor pristalicama pokreta "Sturm und Drang". Tako je lik viteza sa gvozdenom rukom postao apoteza proslosti i simbol danasnjice.

Pored pricipijelno pogresnih shvatanja istorijskog karaktera Geca, Gete ga je individualno zivotno i realisticki prikazao. Realisticki prikazani su i preobrazaj riterskog staleza u stalez dvorana, korupcija na Duodec-dvorovima i ljudski karakteri proslosti. U tom smislu se moze smatrati da je sa Gecom pocelo realisticko uoblicavanje istorije u evropskoj knjizevnosti.

"Jadi mladog Vertera" su prvi ljubavni roman nemacke knjizevnosti. Ricardsonova "Klarisa" i Rusoova "Julija ili nova Helioza" prethodili su Verteru. Kao sto je cela Francuska plakala citajuci "Novu Heliozu", tako su Nemacka i svet bili uzbudjeni i dirnuti "Jadima mladog Vertera". Verter pretstavlja intoniranje one knjizevnosti svetskog bola koja je citavu Evropu bila obuzela i fascinirala. Gete uoblicava osetljivost gradjanskog mladica, koji se povlaci iz hucnog i praznog drustva, bezi u prirodu i zeli da zivi uz jednostavne i ispravne ljude iz naroda. Zeli da zivi bez lazi i spletaka. Ali protivrecnost izmedju "ja" i drustva, neogranicenih osecanja i granica stvarnosti, dovode do sukoba u kojima on pada. Verter voli verenicu jednog svog prijatelja. To dovodi do konflikta savesti. Sme li devojku pridobiti za sebe, obmanuti poverenje prijatelja? Verter ne nalazi izlaza. Ubija se. Verter stvarno nailazi na neprikosnovenost ovestalih drustveno- moralnih pretstava koje se istavljaju protiv njegovih unutarnjih osecanja, teznji, ideja i njegove ljubavi.

Verter je, u izvesnom smislu, dokumentarno delo sa autobiografskim elementima. Jedna ispovest oslobadja se iz preobilja Geteovih osecanja, i on je umetnicki uoblicava.

Kroz rokoko-poeziju probija se Gete ka ljubavi prema prirodi i jednostavnosti, ka narodnoj pesmi i slobodnom umetnickom obliku. Kroz njegove utiske i raspolozenja u prvo vreme govori liricar. Ali Gete i saznanja formulise u pesmama: pesme o noci, pesme o mesecu, raspolozenja u sumi, ceznje, granice covecanstva i granice bozanstva. U "Prometeju" videlo je njegovo doba srcani protest protiv vanzemaljske sile bogova:

Ne poznajem nista siromasnije pod suncem
od vas, bogovi!
Vi bedno hranite
dankom zrtava
i dahom molitava
svoja velicanstva
i skapavali bi
da nema dece i prosjaka,
beznadeznih budala...

Geteov Prometej govori Zevsu:

... Da te postujem? Zasto?
Jesi li ikada ublazio bolove
onih koji pate?
Jesi li ikada utro suze
mucenika?
Zar nisu i mene u coveka iskovali
Svemocno vreme
i veciti usud,
moji gospodari, a i tvoji?...

U "Polozaju Engleske" (Nemacko-francuski godisnjak, Pariz, 1844) pise Engels o Geteovom odnosu prema religiji i bogu: "Gete nije voleo da ima posla s bogom; ta rec je u njemu izazivala zlovolju, osecao se svoj jedino u ljudskom, a upravo ta covecnost, ta emancipacija umetnosti od okova religije, cini velicinu Geteovu. Ni stari klasici, pa ni Sekspir, ne mogu u tom pogledu da se s njim mere."

U "Egmontu" Gete prikazuje nacionalnog junaka iz doba nizozemskih ratova za oslobodjenje. I Egmont, koji ne poznaje i ne zeli izvrdavanje i spletke, koji je velikodusan, vedar, prirodno snazan, naivan i pun vere u slobodu, propada u borbi protiv spanske tudjinske vladavine. Ali njegova smrt moralno je delo. Ona sluzi njegovom narodu kao zrtva i postaje simvol: sloboda ce ipak biti izvojevana.

"Italijanska putovanja", Geteovo bekstvo iz uskosti saksonsko-vajmarskog dvora i njegova ceznja za antikom i klasikom cine da sazrevaju dva pozorisna komada: "Ifigenija na Taurisu" i "Torkvato Taso".

Period klasicnog humanizma izrasatao je iz zelje da se pomocu vecnih zakona anticke umetnosti uoblicavaju novi aktuelni problemi gradjanske stvarnosti.

Anticna tema o Ifigeniji uskrsava u novom gradjanskom obliku: Ifigenija, u dusevnom sukobu istine i lazi, sledi glasu svoje savesti; tragedija u antickom smislu nestala je. Kralj Taos, pobedjen tananijom moralnom svesti, odrice se ljudske zrtve i Ifigenije. Snaga ciste covecnosti i dobrog pobedjuje tragicno, zlo. Misao humaniteta: medju ljudima , upletenim u huk dela i strasti, osecajna zena, sestra, covecnija je i bolja.

I u "Torkvatu Taso" ogleda se Verter-Gete, nezno osetljiv i osecajan. Pravdoljubiv je u svom umetnickom stvaranju a u dvorskom krugu ne ume se snaci. Taso, iskljucen iz dvorskog drustva, obmanut u iluzijama, od toga ne propada. I daleko od dvora i kneginje koju voli, pesnik odrzava svoj rang, u duhovnom smislu, i cuva svoju velicinu.

U toj drami Gete kritikuje istovremeno uskost dvora, bolesnu osecajnost i nedostatak zivotne snage dvorana, sto je i on sam dovoljno osetio i od cega je patio.

Posle putovanja u Italiju, Gete se uistini povlaci iz dvorskog zivota. Iz Italije, pisao je hercogu Karlu Augustu: "Svakako, smem reci da sam u ovoj usamljenosti koja je trajala godinu i po dana opet nasao samoga sebe. Ali kakvog? Umetnika... Ja cu Vam jos vise valjati, no sto sam Vam dosad valjao, ako me pustite da radim samo ono sto ne moze niko drugi, a sve ostalo prenesite na druge."

Iz obilja njegovog iskustva i talenta ne izviru sada vise pojedinacne pesme, vec veliki zaobljeni ciklus pesama: "Mletacki epigrami", "Rimske elegije". Gete oseca ljubav svoje zrele muzevnosti u antickim oblicima. Moze sve izreci, jer ono sto je prirodno nije vise zabranjeno ili gresno (ne opterecuje vise necistom savesti), vec je vedro. Obogaceno antikom i povezano sa novim dobom.

U doba dubokog prijateljstva Getea i Silera, za obojicu plodnog, postao je epos "Herman i Dorotea". Idila malog grada, elegija na poledjini velike francuske revolucije: ideal nemackog gradjanstva (a u njemu i granice reda, cistota, marljivosti i apoliticnosti). Slom starog drustva tu postaje vidljiv: svekolike predrasude, bogatstvo, stalez, moda - uopste, dotadasnja merila pokolebana su. Kao nove ideale Gete istavlja praprirodne vrednosti - kod muskaraca aktivnost, marljivost, ispravnost, kod zena staranje o drugima i osobine duse.

LIcnosti su u malome realisticki ocrtane: gradjaninu - ne knezu ili plemicu - poverena je buducnost i on je predmet pesnicke radnje.

"Godine ucenja Viljema Majstera" vode koren dalje iz doba Geteove mladosti. Po prvom nacrtu, to je bio avanturisticki pozorisni roman, po engleskom uzoru, kasnije je izrastao u veliki vaspitni roman.

Viljem polazi da upozna svet. Posle mnogog lutanja i mnogih zabluda dolazi do saznanja da je jedino rad u stanju da oplemeni coveka i da njegovom zivotu da smisla. Zajednica plemenitih ljudi, u dobru povezanih da odgaje jedno mlado pokolenje, prihvata ga.

U doba Napoleonovog pohoda na Evropu, Gete se povlaci i dovrsava prvi deo Fausta.

Za njim dolaze "Srodstvo po izboru", roman u kome se pene nove vrednosti i u kome se opisuje jedna nova oblast zivota. U njemu sezdesetogodisnji Gete, razumno i brizljivo, tretira problem brakolomstva, o kome se dotada govorilo jedino galantno, koketno ili pod crkvenim prokletstvom. U romanu nema frivolnosti, ali ni crkveno-dogmatskih predrasuda. Gete se usudjuje da stupi na jedno tako problematicno-opasno tle. To najizrazitije delo pesnikove zrelosti duguje svoj postanak jednoj teskoj borbi izmedju ljubavi i duznosti koju je Gete izdrzao. "Niko ne moze a da ne vidi u ovom romanu jednu duboku, strasnu ranu, koja pokusava da se lecenjem isceli..." pise sam Gete.

U autobiografskom obliku opisuje Gete svoje detinjstvo i svoju mladost: "Iz moga zivota. Pesnistvo i istina."

I Ruso je pisao svoje "Ispovesti" sa zapanjujucom iskrenoscu. Ali Gete navodi dogadjaje iz kojih su postala njegova dela. On crta svoj razvojni put, pocev od gradjanske porodice iz slobodnog carskog grada Frankfurkta, i obuhvata doba od 1749. do 1775., doba jedne prosvetilacke kulture u porastu, u kojoj je i sam jedan od stvaralackih oblikovatelja.

Na kraju njegovog dugog i radnog zivota stoje dela "Godine putovanja Viljema Majstera" i "Faust", drugi deo. Oba velikog formata, osmatrana sa vise osmatracnica, filozofsko-vaspitna u velikom pregledu vremena i sukoba pojedinaca sa samim sobom i sa drustvom. Ideja "Fausta" - Ilijade modernog zivota, kako Puskin kaze - i rad na tom delu pratili su Getea skoro celog zivota. "Prafaust", proizvod Geteove mladosti, dovrsen je uglavnom 1775. On tretira ljubav kao prirodnu silu koja goni coveka na greh. Iz tog tragicno-pesimistickog stanja duse izvodi samo jedan put: aktivnost, stvaranje za zajednicu. U novom obliku, kao dramatizovanu poemu, Gete dalje obradjuje svoje Faust-ideje. 1808. dovrsio je prvi deo. A 22. jula 1831. ostarela ruka pesnikova zapisala je u dnevniku: "Glavni posao je obavljen."

Ta zabeleska u dnevniku oznacava dovrsenje drugog dela "Fausta", a time i zivotnog dela Geteovog. Rukopis je bio zapecacen i zakljucan. Gete je prepustio jednom poznijem dobu da smisao i znacaj ovog pesnickog dela iznese na pozornicu. Da se udubi u jedno od najdubljih ostvarenja svetske knjizevnosti. Ideja "Prafausta", prosirena, produbljena, upotpunjena, cini osnovu ovog "Fausta", u kome je smisao ljudskog zivota ocigledno prikazan. Izmedju stvaralackog i radnog zivota i mefistofelskog poricanja i unistenja, stoji covek i mora se odluciti. On tezi prema prirodno-dobrom. "Sa slobodnim narodom da stojim u slobodnoj zemlji". Unutrasnje snage i stvaralacka delatnost spasavaju ga od raspadanja, greha i sloma. Tragicno biva nadvladano. Ne bojte se, uci Gete; ako covek tezi da odbaci tromo, prosto, osecanje zadovoljstva sa samim sobom i egoizam, ako se trudi da za dobro dela, nikad nije izgubljen.

Johan Volfgang Gete (Johan Wolfgang Goethe) rodjen je 28. avgusta 1749. u Frankfurtu na Majni. Otac mu je poticao iz zanatlijske porodice. Kraj sve svoje prozaicnosti, pokazivao je sklonosti za umetnost. Geteova mati, poreklom iz patricijske porodice, bila je puna topline, fantazije, vedrine i aktivnosti.

U Geteovom vaspitanju bio je presudan racionalizam epohe prosvecenosti, ali isto tako i Rusoova ljubav prema prirodi i harmonicni uzor anticke umetnosti. Studirao je, po ocevoj zelji, pravo i bio zaposlen kod suda u Veclaru, odakle je, na poziv hercoga Karla Augusta, presao na njegov dvor u Vajmaru, gde je bio predsednik suda i ministar. U vajmaru se sprijateljio sa Silerom.

Geteove misli i stvaranja proisticu iz dozivljaja. Mnogi likovi zena iz njegovih dela potekli su iz njegovih susreta sa zenama i njegovih ljubavi prema njima: Lote u "Verteru", Grethen u "Faustu", Klarica u "Egmontu", Dorotea i druge.

Puno zivotno osecanje omogucavalo je Geteu, i pored uskog i filistarskog morala tog doba, da nadje sebe. U "Rimskim elegijama" opisuje kako je, drzeci draganu u zagrljaju, na njenim ledjima skandirao takt svojih stihova. Njegovi odnosi sa Frederikom Brion u Zezenhajmu, sa Lili Seneman u Frankfurktu, Minom Herclib ili Sarlotom fon Stajn dali su materijala ogovaranjima i klevetanju. Narocito je Geteu upisivano u greh sto je "visoko obrazovanu, tanano osecajnu, odusevljeno zaljubljenu baronicu istisnula jedna obicna devojka iz fabrike". Tom "devojkom iz fabrike" Kristinom Vulpius, svojom saputnicom kroz mnoge godine, koju vise drustvo nije htelo da prima, ozenio se Gete prkoseci svojoj okolini.

Pored pesnickih dela, Gete se bavio i teoretskim, prirodno-naucnim i prakticnim studijama iz raznih oblasti: zanimao se geologijom u cilju ponovnog otvaranja rudnika u Ilmenau. Proucavao je uporednu anatomiju radi predavanja na slikarskoj akademiji. Interesovao se za botanicke studije, za poljoprivredu, za probleme navodnjavanja, optiku i nauku o bojama. Tu su se njegovi kvaliteti sastojali u opisivanju prirodnih fenomena u meteorologiji i mineralogiji. Podnosi izvestaje o kamenju na koje naidje u svojim putovanjima. Pise o nauci o vremenu. Zanima se morfologijom; 1780. godine nalazi intermaksilarnu kost.

On je slikar i radirer i prevodi sa mnogih jezika.

U mnogom pogledu Gete se moze uporediti sa velikim umetnicima Renesansa. Mnogostruka interesovanja, neumorna teznja za istinom i lepotom, duboka povezanost sa prirodom cine ga istovremeno umetnikom i istrazivacem, naucnikom i pesnikom, i daju mu skoro enciklopedisticku svest sveta. A i unutrasnju sklonost ka uravnotezenosti Antike, gotovost da u svim kriticnim saznanjima stanja jasno i vedro gleda unapred i da zivot usavrsi kao umetnicko delo.

U cemu se sastojala Geteova umetnicka snaga? Gde je lezala tajna savrsenstva njegovog pesnistva? Gete je bio pun zivotne radosti, pun osecajnog ucesca u svem ljudskom. Pesnik, kaze Gete, treba samo da pise o onom sto dozivi i sto voli. "Sta umetnik nije voleo ili ne voli, ne treba da opisuje, ne moze da opisuje."

Plasticna snaga uoblicavanja, obilje fantazije, mnogostranost osecanja, siroke tonske lestvice prirodnih dozivljaja, daju njegovoj lirici jedinstvenu zrelinu i lepotu. A pre svega duboka teznja za znanjem i istinom: u mnogostrukosti pojava upoznati zakonito. Ne izmisljeni vec stvarni svet opisuje i slika pesnik, koji je "rodjen da gleda i stvoren da vidi".

Gete daje definiciju knjizevnicke funkcije: "sta je na pocetku i kraju svakog pisanja: reprodukcija sveta oko mene kroz unutrasnji svet, koji sve grabi, povezuje, preradjuje, gnjeci i na vlastiti nacin opet uspostavlja..."

Gete je umro 22. marta 1832. godine. Na njega se mogu primeniti reci iz drugog dela "Fausta": "Tragovi mojih zemaljskih dana nece propasti u eonima..."

Marks ubraja Eshila, Sekspira i Getea u njemu najblize velike pesnike sveta. To je priznanje umetniku Geteu, koji se svojim genijem, i pored raskola i granica koje su mu postavljali doba, sredina i vlastita dusa, digao iznad sebe i postao pesnik covecanstva.

Nazad