ZAČECI MODERNIH PRAVACA
U UMETNOSTI I MODERNOG
KNJIŽEVNIG IZRAZA

Sve brži razvoj društvenih odnosa,naručito od polovine XIX vijeka,uslovio je pojavu nove umjetnosti koja je izraz opšte društveno-istorijske klime izazvane čitavim kompleksom krize buržoaskog društva.Ona je,na umetničkom planu izraz pobune protiv tradicija i konvencija koje su ugrožavale slobodu ljudskog duha i njegovog stvaralaštva,a na idejnom planu su izraz pobune protiv bespuća buržoazije koja je zaklanjala vidike čovečanstvu u budućnosti.Za razliku od prethodnih epoha (renesanse,racionalizma,romantizma) nove škole i prvaci,mnogobrojni i vrlo raznorodni, često se javljaju, brže se smenjuju,vremenski traju manje, nalaze se pod uticajem prvo prirodnih a potom i društvenih nauka.Za svega pet decenija,od sedamdesetih godina XIX veka pa od prvog svetskog rata - javilo se mnogo novih pravaca, pokreta i skola. Pored realizma javljaju se, naporedo traju i nestaju: naturalizam, verizam, imresionizam, ekspresionizam, futurizam, kubizam, fakturizam, imažizam, dadaizam...

Razumljivo je da u ovom kratkom pregledu ne možemo govoriti o svim ovim pravcima. Reći ćemo samo nekoliko reči o značajnim pokretima, o onima na granici vekova, XIX i XX, koji su, uprkos svojim iskljucivo estetičkim merilima umetničkih vrednosti i negiranjem društvene uloge umetnosti, uneli ipak novi duh, nove tonove u boje u umetnicka dela.

Moderan književni izraz javlja se sedamdesetih godina prošlog veka sa simbolizmom. Svojom teorijom analogije , učenjem o sugestiji (Malarme:'Nazvati jednu stvar pravim imenom znaci ukinuti tri četvrtine uživanja u pesmi koja je načinjena radi zadovoljstva da se sve odgoneta malo-pomalo'), o simbolu (Renije:'Simbol je ...najviši izraz poezije'), o odnosu boje, zvuka, ritma i reči (Bodler:slažu se mirisi i boje i glasi')- simbolizam je dao najbolje predstavnike u Bodleru, Malarmeu, u mizici Vagnera i platnima Delakroa.

Kada je francuski slikar Klod Mone izložio u Parizu 1874. godine svoje platno pod imenom Impresija, sa stogom sena u jutro, podne i veče, platno na kome nije bio važan predmet nego onaj trenutak u kome je predmet opažen- nastao je impresionizam. Za predstavnike ovog pravca nije bilo bitno prikazivanje objektivnog sveta, već prikazivanje osećanja i emocija koje taj predmet izaziva.

'Doprinos impresionista-prema autorima knjige Epohe i pravci u knjizevnosti-nije beznačajan: oni su osvežili poeziju novim slikama i ritmovima; čudesnom sposobnošću da 'u letu' hvataju i na trenutak zaustave i fiksiraju 'i tamna bunila duše i nejasne mirise trava', oni su obogatili književnost nijansama duševnog stanja, suptilnih osječanja i dotad nepoznatim vibracijama«.Najistaknutiji impresionisti su bili slikari: Mone, Sislej, Dega, Renoar, Van Gog, Liberman; književnici: Knut Hamsun, Štefan George, Hofmanstal, Meterlink, Verlen, Oskar Vajld, Tomas Man, brađa Gonkur, Fet, Baljmont, Antun Gustav Matoš.Ekspresionizam, trajao je od druge decenije ovog vijeka, izražen je najpotpunije u djelima Kafke, Trakla, Vefela, Hajma, u dramama Bertolda Brehta, Verfela, H.Mana, na platnima Kokoške, Kandinskog, Paula Klea - oštro je negirao prethodne pokrete, naročito padivizam impresionista, ali se ipak koristio delima Bodlera i Remboa, Vitmena i Dostojevskog, Strinberga i Bergsona.

Glavne su odlike ekspresionizmada ovaj pokret predstavlja »neku vrstu otpora i pobune protiv psihološke i moralne krize građanske Evrope pred prvi svjetski rat, protiv imperijalističkih stremljenja, malograđanskog licemerja i uljuljkivanja iluzijama koje su zaslepljivale umetnost, nauku i politiku«.Dok je ekspresionizam bio pokret vezan prevashodno za nemačku umetnost, futurizam je bio najrazvijeniji u Italiji i u Rusiji. Njegov nastanak datiran je 1909. godinom kada je italijanski pesnik Marineti objavio Futuristički manifest. »Marinetije -po rečima Dragiše Živkovića- zasnivao novu umetnost na ritmu i tendencijama moderne, mašinske civilizacije: na energiji i ludoj smelosti, drskosti i pobuni, na lepoti i zanosu borbe, na plamenu rata, 'koji predstavlja jedinstvenu higijenu svijeta'. Ova militarističko-ratna i nacionalističko-osvajačka platforma odvela je futurizam u krilo italijanskog fašizma... Futurizam je imao mnogo više umetničko-kreativnih crta u Rusiji, gde su ga predstavljala dva velika pesnika: Hljebnikov i Majakovski. Ruski futurizam je u jednom svom toku imao izrazito revolucionaran karakter, i sa italijanskim futurizmom su ga spajali samo neki formalno-izražajni elementi«. Doprinos futurista razvoju pesničke teorije bio je znatan. »U pesničkoj teoriji - pišu autori knjige Epohe i pravci - izgrađujući svoj 'telegrafski stil', futurizam ide na odbacivanje sintakse, interpunkcije, prideva, glagolskih načina i vremena, sveza(iako ne uvek potpuno). On teži da se izrazi slikama, imenicama i neodređenim načinom, dok interpunkciju zamenjuje matematičkim znacima, hemijskim formulama i naročitim rasporedom reči i slova. Radi 'razumljivosti' koristi se onomatopeja koje je izvanredno usavršio, dok u lirici neguje slobodan stih«. Završetkom prvog svetskog rata izvršena je nova podela sveta, a pobedom oktobarske revolucije stvorena je prva socijalistička zemlja. U novim društvenim uslovima i umetnost dobija novu društvenu ulogu. Pred sve umetnike, i predstavnike »izgubljene generacije« i one druge koji prihvataju ideale nekadašnjih »narodnih pisaca«, pred sve stvaraoce izlazi jedan novi daleko složeniji svet. Da bi se prikazao život u novim društvenim uslovima nastaju novi pravci - »populistička škola«, »proleterska škola«, pojavljuje se socijalistički realizam, stvara se nova socijalna literatura i zemljama sa različitim društvenim uređenjima. Na kraju, rezimirajuči već rečeno, podvlačimo: u umetnosti ovoga perioda pobuna protiv društva ide u dva pravca. Jedan vodi ka krajnjem apstraktnom individualizmu, lišenom svih društvenih obzira, koji ne sagledava progresivne perspektive čovečanstva. Drugi se nadahnjuje borbom proleterskih i drugih radničkih masa za izgradnju novog, socijalističkog društva, u kome će se ostvariti harmoničan odnos između individualnih potreba čoveka i interesa čitavog društva. Umetnost koja se razvija u prvom pravcu, po rečima P. Kohana, kao i umetnost koja sledi drugi pravac, »ponikla je iz mržnje prema malograđanštini, prema onim šablonima i kalupima kojima je okovan život ličnosti. U tim granicama ona obavlja zajednički posao sa socijalističkom poezijom. Ona potresa sve vrednosti buržoaskog društva, ljulja osnove njegovog morala, njegove nauke, logike, ukusa i verovanja... Makoliko paradoksalno izgledala takva tvrdnja na prvi pogled, ali i dekandansa i socijalizam su saveznici u rušilačkom delu posla. Oni su oba simptomi raspadanja buržoaskog društva. Prvo govori o nastojanju novih snaga koje dolaze da smene buržoaziju, drugo govori o očaju i nemoći ove poslednje«.

    "Znanje.org" ne odgovara za sadrzaj pojedinacnih stranica.