"Knjiga o Milutinu" predstavlja novinu u srpskoj posleratnoj knjizevnosti,pre svega zbog slobode jezika kojom se pisac sluzio,docaravajuci govor srpskog seljaka.Citavo delo,pisano je u obliku monologa,nije samo hronika jednog rata,vec surova ispovest Srbina,jedinke koja je temelj nacije.To nije hvalospev junacima i vodjama,vec upravo obrnuto:kritika istinita i gorka.Takva dela nam trebaju da bi,ipak,stisali pozar patriotske bahatosti i spoznali drugu stranu medalje,onu mracnu i krvavu stranu koja je isti tako stvarna kao i ona blistava strana.
Istoriju pisu pobednici,a na umetnicima ostaje da oslikaju surove cinjenice,mozda i sentimentalnog karaktera sa humanog aspekta,onog ljudskog koji i u pobedi zali za prolivenom krvlju i izgubljenim zivotima.Danko Popovic ponudio je ovu humanisticku viziju jedne istorijske,mracne epohe. On kroz ispovest cica-Milutina kazuje da pobeda moze znaciti poraz i da je slava ponekad okaljana izgubljenim dusama.
I zbog svega toga,ova knjiga je sa zaslugom uvrstena u spisak lektire .Mladi ljudi verujuci u ideale mogu se zaneti i mozda izazvati neku novu tragicnu epopeju naseg naroda,vec dovoljno napacenog i izmucenog.Taj narod,srpski narod,ne zasluzuje nove zrtve i nove ratove,vec mlade,briljantne i pre svega racionalne glave,koje ce ga poneti u svetlu buducnost i novu eru obnavljanja Dusanovog Carstva.
|
|
|
|
|
|