Skloni smo osuđivati mane drugih čak i ako sami iste mane (i to možda u većoj mjeri) posjedujemo. U manjini slučajeva to je nesvesno i, moglo bi se reći, oprostivo, jer je to naš način samoodbrane, pokušaj opstanka u društvu koje ne trpi nesavršenstvo.

Mnogo je gori onaj drugi slučaj, kada svjesno osuđujemo i svjesno stavljamo jednu tuđu manu ispred svih njegovih vrlina, omaške im klešemo u kamen, a zasluge pišemo po pijesku.

Kad već imamo toliko vremena za razmišljanje i analiziranje, zašto se ne zagledamo u sebe, možda bismo našli neke zanimljivije stvari? Mislim da se radi o strahu da ćemo pronaći u sebi sve one koje smo osuđivali, u svom liku naći po jedan obraz svakog od njih i njihove mane sklupčane u jedno. Strah nas je da se ne bismo svidjeli samom sebi, a ako izgubimo svoju ljubav, izgubili smo i tuđu, jer niko nema dovoljno volje i strpljenja baviti se drugima i ponovo oživljavati ono što je umrlo. Da, iz straha se radi sve na ovoj planeti, on je naveći naš pokretač. I sam Dučić je rekao da »najveća zla ljudi urade ne iz ljubavi za zlo, nego zbog straha od života«. Ali ne samo od života, nego onog tako čestog i nikad prevaziđenog straha od odbacivanja. Sada se vraćamo ponovo na početak ove parodije ljudske i pitamo se dokle će ovaj besmisao da traje. Iako je ova tema tek začeta, ja sam umorna od bojazni da ću se stalno vrtiti u krug i zato ću odmah da odgovorim na pitanje: dok god budemo tražili sebe samo u ogledalu, dok god se hrabro ne zagledamo u sopstvenu dušu i upitamo »Ko sam ja?«.

Jer, kukavice nisu oni koji se boje, nego oni koji to odbijaju da priznaju.