“VIHOR”
Probudim se
nad krevetom oluja
Padaju zrele visnje
u blato
U camcu
zapomazu
rascupane zene
Vihor
zluradih noktiju
davi mrtvace
Uskoro
o tome
nista se nece znati
“REKVIJEM”
Ovoga puta
Umro je neko blizu
Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom
Zene su posle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu
Osetite
svet je postao laksi
za jedan ljudski mozak
Prijatna tisina posle rucka
bosonog decak sedi na kapiji
i jede grozdje
Zar iko ostane veran
onome sto izgubi
Ne zurite se sa smrcu
niko na nikog ne lici
sinovi misle na igracke
I ne oprastajte se
pri odlasku
to je smesno
i pogrdno.
|
|
|
|
|
|