Радослав Братић

Мисао је само моја, чин је свачији

(М. Селимовић)

Реч на додели награде «Меша Селимовић», јануар 1992

Драга госпођо Селимовић, Машо и Јесенка, родбино Мешина, поштовани утемељивачи награде Вечерњих новости и Удружења издавача и књижара Југославије, драге колеге писци и пријатељи,

Запала ме јединствена част да у кратком времену – уз признање Жирија листа Борба, који је моју збирку, у свом жанру, прогласио за књигу године – добијем награде које носе имена двојице мени драгих писаца, Меше Селимовића и Ћамила Сијарића, а које у оваквим невеселим и смутним временима могу да се узму и као знамење, као можда једини још преостали мостови међу људима и културама.

Меша Селимовић је писац највећег узлета наше савремен прозе. Ма колико своје ликове облачио у рухо далеких дана и времена, он је писао о нама. Њему је било уско у временској фрази и епској традицији, јер су му за сложена психичка стања и рафинирану драму његових јунака недостајале речи. Зато је Меша, пишући Дервиша, трагао за својим језиком, или како то он лепо вели, језиком за «моју руку и моју душу». И зато је тако суптилно умео да осети Вука, да га луцидно, критички ишчита.

Као да се целог живота Меша Селимовић припремао за писање свога ремек-дела. Изласком из штампе романа Дервиш и смрт стишале су се расправе о кризи овога жанра, као и полемике о многим поделама – више идеолошким него естетским – које су одјекивале још од краја рата. Овај роман, и све што је писац рекао о њему и око њега, бранио је позив ствараоца и завет стваралаштва. Ахмед Нурудин из Дервиша и Ахмет Шабо из Тврђаве «оваплоћење су двају начела: мржње и љубави». Колико год се Ахмед Нурудин гнушао окрутног света, а Ахмет Шабо покушавао да нађе излаз у љубави, у присности с тзв. обичним људима, обојица се стално колебају између узвишене наде и сопствене издаје. Они знају «да су зло и добро често веома блиски». И знају да и кад уђу у тврђаву где живе моћни, не могу ући у највећу од свих тврђава – јер човјек је највећа тврђава. Дервиш започиње и завршава сада већ чувеним слоганом из исламске свете књиге – да је човјек увијек на губитку. Селимовић је скратио реченицу из Курана, оставио је без оног смирујућег додатка – да је на губитку човек без Бога – и тиме драму Ахмеда Нурудина учинио узбудљивом и свевременом.

Меша Селимовић је писац који брижљиво припрема грађу и још се мудрије користи том грађом, уметник који формом кроти суру острашћеност силника, бол изгнаника, патњу убогих. Човек нијансе, осетљив за морална, па и моралистичка самоислеђивања својих ликова, Селимовић је изградио минуциозну релативистичку реченицу која органски пулсира на танане промене свести и савести у сложеном и опасном свету – свеједно да ли оријенталне деспотије или савремене сатрапије – свету у којем је важније од оног што је речено оно што је прећутано. Један његов лик зато и може рећи: «Мисао је само моја – чин је свачији!» Зато су и Мешини побуњеници – Исхак и Рамиз – увек пали анђели, они што су покушали да се одупру злу, али нису успели, они који остварењем нису упрљали идеал: «Биће диван човјек ако не успије – страшан ако успије...» Старински говорећи, етика је за Мешу Селимовића у надлежности естетике. Отуда је овај писац уздизао мале а велике подругљиво гледао. Зато је тако видљиво градио међе између политике и књижевности: «Политика почива на чврстом увјерењу и оптимизму, књижевност на скепси и стрепњи. Политика је огромна нада, а књижевност натпјевано безнађе.»

Писац који је вратио Дучића у нашу баштину, приређивач и бранилац Дучићевог дела, Меша Селимовић је можда највише о себи рекао када је написао за Андрића да се «окренуо историји да побјегне од савременог бесмисла...» И да је његово дело «у многоме постало мјера ствари у области духа».

Селимовић је о детињству говорио у Сјећањима. Сећао се оне патријархалности у затвореној исламској кући у којој доминира отац и то је сећање зрно детиње зебње, страха и неизвесности – родно место његове уметности. Зар није Дервиш и смрт, између осталог, и роман о стрељаном брату?

У моме сећању звук звона остаје вечно урезан. Звук који мути мисао, гасне радост и угони шушањ у кости. Звона су увек најављивала какву изненадну смрт, или долазак непознате војске у наше место. А долазила је често. Иза себе је остављала пустош, палила, клала и убијала. Или су звона звонила на узбуну и због каквог пожара, поплаве, или објаве нових наредби и закона. Понекад и на побуну. Данас су се та звона умножила и помешала.

Детињство је једина пишчева оаза где се накнадном прерадом сећања могу дозвати чежње као да су реалност. То је једини мој пејзаж у који се радо враћам и где свему могу да се наругам и горко подсмехнем. Једино у детињству не морам и нећу да признам трагику, једино у њему могу све да изврнем и заменим; оно што ми изгледа вечно да обрнем у пролазно и трошно а беду и сиромаштво да уздигнем или узвисим. Детињство као могућност стилизовања чињеница, као простор промаје где нема паучине.

Меша Селимовић је у лексици и лирској интонацији близак Црњанском, а по координатама свога света приближава се Андрићу. Тај свет има нешто од болне дубине и таме Достојевског и Кафкине гротескности кривца без кривице.

Дервиш је објављен у Колу «Српске књижевне задруге» и у Сто књига српске књижевности «Матице српске». Ласкам себи да је овом наградом нешто мало од завичајног сјаја (а Меша је, како вели у Сјећањима, родом из Билеће) пало и на ову моју књижицу.

Када сам за лист Студент, после објављивања Дервиша, у једној собици у Сарајеву, водио с Мешом разговор, рекао ми је: «Моје највеће признање јесте што ми читаоци често пишу да им моја дела помажу да преиспитају своју савест.»

И ову награду, која носи Мешино име, макар да је примам и у ратно доба, доживљавам као подстрек да писац не сме да заћути – јер ће завладати тишина и тмуша.

Драга госпођо Селимовић, Мешина родбино, поштовани утемељивачи награде, писци – рођаци Мешини, драги пријатељи, захваљујем свима на овом признању – на награди која носи име великог писца Меше Селимовића. (јануар 1992)