Авлија и Карађоз

Проклета авдија је добила име које одсликава њен изглед, деловање на људе, утисак који се не заборавља. Њено сивило, стешњеност и монотонија убијају душу у човеку; догађања у њој и атмоефера савија и ломи људе до лудила. Човек у Авлији налази се између тврде, голе, сиве и угажене земље и парчета неба које се помаља између високих зидина - то је сав свет изван тамнице, жељен а недостижан. Она је „увек пуна, стално се пуни и празни", у њој је све „неодређено, безимено и туђе" тако да оставља утисак да се човек налази на неком ђаволском острву.

Латифага је „управник ове чудне и страшне установе" Проклете авлије; одавно је добио надимак Карађоз по коме је био познатији не само у Авлији него и ван ње. Он оличава Авлију не само својом функцијом него и изгледом и свим својим особинама. И у имену његовом, и у надимку има гГарадокса и ироније, али има и тачно уочених карактеристика. „Латиф" на арапском значи нежан, пријатан, леп - ни једна од ових особина не краси управника затвора. Надимак „Карађоз" (личност из тада омиљеног позоришта сенки) добро му стоји јер одражава суштинске карактеристике Латифаге као управника таШшце.

Чудан је био Латифагин пут у младости. Био је живо и бистро дете које је волело књиге; музику и игру. И када се очекивало да ће поћи очевим путем озбиљног и цењеног државног чиновника, младић се одједном изменио: напустио је школу, почео да се дружи са коцкарима и пијаницама, ушао је у сумњиве послове, дошао у сукоб са законом. Очеви пријатељи су помогли да се младић запосли у полицији. И опет нагла промена: немилосрдно се окомио на свет скитница, лопова и пијаница, коме је сам припадао. „Радио је са страшћу, са необјашњивом мржњом, али и са вештином, са познавањем те средине какво је само он могао да има." Изузетна ревност у служби довела га је до помоћника управника а убрзо и до управника Проклете авлије.

.Реченица очудној и страшној установи Проклетој авли}и могла би да се односи и на њега: он је био чудан и страшан човек, страх и трепет у Авлији. Његовтгортрет (поспани изглед, лице без осмеха, које џ „могло да се стеже и растеже, мења и преображава, од израза крајњег гнушања и страшне претње, до дубоког разумевања и искреног саучешћа", разроке очи и њихова игра, као сечиво оштар поглед, цело лице „наказно разроко" еа изгледом „гротескне маске") и сама пој^ва у кругу Авлије изазивала је нелагодност, несигурност, стрепњу и страх.

Он је двострука личност: на једној страни јесвирепост и зло, уживање у мучењу и психолошком малтретирању затвореника до потпуног душевног слома; на другој стрдни су његови поступци „неурачунљиво благи и пуни сажаљења и обазривости". Он осуђеницима прилази изненада,, притисне их својим чудним питањима и још чуднијим грдњама, али никада у човеку не-убија наду. Добро је познавао готово сваког затвореника, његову прошлост и кривицу, знао је „како дише Авлија". Његова филозофија је: у Авлији „нема невиних. Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво (...) Ко овде дође ор је крив, или се макар очешао о кривца. (...) овде невиног човека нема (...) Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде хлеб једе". На тврдње појединца да је невин, он одговара чудовишно:

Да еи рекао да си крив, још сам могао да те пустим, јер кривих овде има много. Сви су криви. Али баш нам један невин треба. И зпгпо те не могу пуститп.

Његове чудовишне игре доводиле су у чудо људе, збуњивале их:

-Јесте ли ви рекли онима који су га ухватши дајеневин?

-  Јесмо, дакако да смо рекли, џли...

—  Е, то сте погрешили. Пхи, пхи, пхиии! То не ваља. Јер баш сад
хватају невине а пуштају криве. Такав је нов ред. Али кад сте ви
сами пред властима изјавили да нијеништа крие, мораће да остане
овде.

На таквог Карађоза се навикла Авлија и његово управљање Авлијом „на свој начин" била је општепозната чињеница. Људи су се помирили с тим и Карађоз је постао ,део њиховог проклетства". Истамболско подземље, сав тај престонички свет порока и нереда сматрао је Карађоз својим: „онје био њихо 'крмак', 'стеница и крвопија', 'пас и пасји син', али њихов". У оним ретким тренуцима, када иокаже сажаљење над страдалником и доброту,.а то су ти ретки тренуцд прбсветљавања његове личности, открива се у Карађозу несрећан човек који је цео свој живот дао Проклетој авлији, безмало се поистоветио е њом и њеним животом. Он своје право да кажњава доживљава каосопствено кажњавање