Ћамил или страх од знања

Ћамил је централни лик романа и носилац главне романескне приче и судбине. У његовом увођењу у причу има архетипске симболике: појавио се у сутону као нејасна силуета „готово без покрета", ,дах му се није чуо"; делује лелујаво, прозирно и нестварно, као у сну; такав, полујасан, несхватљив и та-јанствен, он ће остати до краја; на крају, после разговора са фра-Петром он одлази у сутону, губећи се у »сумрачном простору Авлије, да се више не појави.

Ћамил је несрећан човек („Као и јесте Турчиц, и није, али несрећан човек је сигурно" - фра Петар) по своме пореклу (син Турчина и Тркиње), по љубави (он, Турчин, образован, богат и леп, заљубио се у Гркињу, али та љубав, баш због верских разлика; није могла да се оствари) и по судбини (као човек од књиге и науке, прстао је сумњив властима које га хаисе).

После пораза у љубави, Ћамил. се посветио књизи и науци: у историји је џаишао на несрећну судбину Џем-султана, брата султана Бајазита II. У борби за престо Бајазит је победио а Џем-султан је побегао и предао се хришћанским витезовима. Овима је несуђени султан добро дошао као сред-ство за уцењивање султана Бајазита - млади Џем је постао роб на слободи, неслрбодан човек, несрећник којим се поигравају европски хришћански моћ-ници. Ова судбина је привукла младића из Смирне да се посвети историјским проучавањима. Бављење науком било је сумњиво властима, тим пре што је изучавао сукоб два брата око престола, увек актуелну тему у турској историји и стварности. Завладало је мишљење да је „преучио историју", да се поисто-ветио са принцом Џемом. Из тога је ироистекла сумња да ради за некогаи -допао затвора са свим сандуцима књига и папира као доказним материјалом. Власт се одувек плашила књиге и луди од књиге.

Ћамил; преосетљив и нежан, поистоветио се са принцом јер је и овај био човек од књиге и песник. Осетио је сродност душе и судбине. Као човек књиге и науке, Ћамил је живео тихо и повучено, отуђено од окодине, уса-мљен. Осећао се стешњеним у родној Смирни, доживљавао је као тамницу, јер га је окружавало опште неразумевање и сумњичавост. Повученост и отуђеност оцењyjuћи су као особењаштво, а све што се не уклапа у колотечину свакодневице, било је сумњиво. Његова усамљеност деловала је двоструко: он се све више уживљавао у судбину и личност Џем-султана, поистоветио се с њим, постао је Џем-Ћамил. То је у првом сусрету осетио фра Петар: „Ја ово разгрварам са болесним човеком". Његово поистовећивање са Џемом је истовремено и процес нарушавања менталне стабилности и губљења везе са стварношћу - човек почиње да живи туђим животом.

 Када се упознао са фра-Петром, кога је брзо проценио као поштена, разумна и добра човека, Ћамил је у њему нашао пријатеља коме може да исприча своју муку. Пет-шест дана тихога разговора са фра-Петром има за Ћамила одређени значај; он не прича зато што осећа потребу за причањем, из страети за причањем; он прича свестан да неће изаћи из Проклете авлије и да ће с њим нестати и прича о Џем-султану до које је дошао истраживањем.
Сврха његовог причања је преношење приче о Џем-султану, њено даље
опстајање кроз време: док живи прича о, Џем-султану живеће и овај несрећни
принц.                                                              .

Ћамилово признање.у истрази дошло је изненада и неочекивано чак и за његове иследнике:

Негде у току те ноћи изван времена које сунце одмерава својим изласцима и заласцима и изван свих људских односа Ћамил је признао отворено и гордо даје исшовешан са Џем-сулшаном то

  јест са човеком који је, несрећан каонжо, дошао у теенац без '   излаза, а који није хтео, није могао да се одрече себе,          не буде оно Што  jе.

— Ја сам то! — рекао је још једном тихим али тврдим 2ласом којим се казују пресудна признања и спустио се на столицу.

Ово признање дошло је изненада, али у тренутку када му се згадило На оне који га^испитују (,да га о том испитују, и још овакви људи"): то су људи недостојни Ћамиловог порекла, карактера и образовања, простаци који су се дочепали власти, људи без карактера и достојанства. Преломни тренутак је када му се један од иследника о&раћа са „ти" - у њему је ускипео пркос, заже-лео је да се ослрбрди присуства „оваквих" људи. Зато је и признао да је он, Ћамил, у ствари Џем-султан. Али када је један од иследника ставио на њего-во раме ,једну од оне две страшне шаке", Ћамилу се згадило и снажно је одгурнуо од себе ту. шаку. Избила је туча у којој Ћамил није хтео Да дозволи да га неко туче и - ту је био крај. Какав - ника.није знао. Ћамила више није било.