ИВО АНДРИЋ

Иво Андрић (1892 — 1975) се убраја у најзначајнија имена српске, књижевности - песник, приповедач, романсијер и есејиста. Од 1921. до 1941. године радио у дипломатској служби у Риму, Брислу, Женеви, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду и Берлину. Рат од 1941. до 1945. проводи у Бео-граду, повучен, ништа не објављује. Чим је рат завршен објавио је три рома-на. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1961. године.

Андрић се појавио у књижевности поезијом 1914. године у антологији Хрватска млада лирика, али је прву песму објавио 1911. године у Босанској вили под насловом У сумрак. Први светски рат је тешко доживео - био је у затворима где му је начето здравље. Од тешких мисли и затворске атмосфере бранио се радом и читањем. Из тих дана потичу његови прозни поетски записи Ех Ронто и Немири. Прва објављена приповетка Пут Алије Ђерзелеза представила је зрелог приповедача фине инспирације и богатог језика. Три књиге приповедака потврдиће Андрића као врсног приповедача и хроничара Босне који са пасијом научника улази у све детаље и финесе живота Босне узимајући за јунаке Србе, муслимане, Јевреје, Хрвате, странце. Андрићев човек, ма које вере био, сложена је личност са снажним унутрашњим живо-том, са узаврелим страстима, мутним нагонима, непредвидљивим понаша-њима.Он се лако не растаје од својих јунака: посвећује им више приповедака градећи тако циклусе о појединцима - фра Петру, фра Марку Крлети, Витомиру Тасовцу, Ћоркану. Андрић се нагло појавио као романсијер објављивашем три ромаца 1945.године: На Дрини ћуприја, Травничка хроника и Госиођица. И овде се показао као зрео романсијер, који је на најбољи начин искористио своје солидно приповедачко искуство стицано двадесет година. Зато је Андрићев наративни стил јединствен - једноставан, миран, топао.Језик његовог приповедања је сочан, богат, сугестиван, пробран и чист, сатраговима времена које је предмет литерарне обраде и са одсјајима личности
његових јунака. Људско стварање, посебно стварање у уметности, изузетно интересујеАндрића. Мостови су за њега симбол веза међу људима, али су пре свегасимболи трајања људског дела. Мостови су и лепота која оплемењује и надахњује - Мост на Жепи је похвала људском стваралаштву, али и химна лепоти. Аска и вук је похвала уметности која побеђује зло и смирује грубост исилу. Отуда и Андрићево интересовање за писце и сликаре којима ће посветити бројне есеје - Његошу, Вуку, Матавуљу, Кочићу, Бијелићу, Џумху-ру, Гоји - уметник је о уметницима писао са добрим познавањем материје, уметничким нервом и смислом за праве вредности.

Поезија: Ех Роntо (1918), Немири (1920). Приповетке: Пут Алије Ђерзелеза (1920), Приповетке I - III (1924, 1931, 1936), Нове приповетке (1948), • Прича о везировом слону (1948), Лица (1960), Жена на камену (1962), Кућа на осами,(1976). Романи: На Дрини ћуприја (1945), Травничка хроника (1945), Госпођица (1945), Проклета авлија (1954), Омер-паша Латас (1976). Медитативна проза: Знакови  поред пута (1976), Свеске (1981).