Причао књизи и валији

Мотив књиге има значајно место у причи о Проклетој авлији. Књига се овде јавља као обележје племенитости, људскости и моралне чистоте. Она је знак препознавања душе, духа и карактера човека дсоји се појави у причи. Карађозов отац је био „тих човек, љубитељ књиге и размишљања"; Карађоз је као дете био жив.и бистар, волео је књигу, „али нарочито музику и еваку игру". Један детаљ упечатљиво говори о књизи као средству за метафоричку карактеризацију: када је ујутро осмотрио Турчина придотлицу

Прво што је угледао бша је невелша у жуту кожу повезана књига. Јако и топло осећање радосши прострујало му је целим шелом: нешто одчлзгубљеног, људског и правог света којије остао далеко иза ових зидова, лепо ши несигурно као сновиђење. Трепнуо је очима, али књига је стајала на месшу и билазаиста - књига.

Књига изазива , јако и топло осећање радостд", она сведочи о свету људског. Фра Петар је обузет неверицом: трепне, јер не верује да ли је то стварност, да ли је то заиста књига стигла у ову чудовишну Авлију.

Ћамил је, после пораза у љубави према лепој Гркињи, „постао човек који живи са књигама". Баш збогкњига постао ]е сумњив, почеле су приче по Смирни и доспеле до валије. Валија је предочен кроз -Хаимаву причу о Ћами-лу као „тврд и ревностан чиновник, тупоглав и болеецо неповерљив човек", „човек кратке памети и дугих прстију", „безбрк, ситан и усукан човек, сла-ботиња и немоћник, пет пара хлеба Не може етати у Њега, а толико зла може да почини. (...) од две могућности склоn увек оној горој, а кад се, овако, од нечег уплапод, он постаје СЈрашан". Тај и такав валија, када су донели заплењене књиге и папире Ћамилове, просто се избезумио:

Кад је валија угледао гомилу књига, и још на разним језицима, и
множину руктиса и бележака, он се толико запрепастио и тако
наљутио да је решио да на сврју одговорност уапси сопственика и
пошаље га, заједно са кљигама ихартијама у Цари2рад. Сам себи
није умео да објасни зашто књиге, нарочито стране књиге и у
оволиком броју, изазивају у њему такву мржњу и такав гнев. али
мржња и гнев нису ни тражили објашњења, него су се узајамно
подстицали и узајамно расли. Валијаје био уверен да није погрешио

     и да је ударио по правом месшу.                                              

Валија не чита књиге, оне у њему изазијвају такву мржњу и гнев, које нисам није умео да објасни. Он спада у оне људе крје је.кадија окарактерисао као „ограничене" који „неогранично верујуу своју паме^ и проницљивост". Он је тип човека рласти за кога су књиге опасна ствар по државу, а човек од књиге Лретња власти. Папири Ћамилови делују јоШ опасније, а речи „историја" и „наука", које је у Ћамилову одбрану изговорио кадија, делују на валију још сабласније.

Валија је један у рбману Проклета авлија. Њему је посвећено тек неколико _чстраница романа, али његова одбојност према књизи и папирима, његов страх 6д књиге, делују упечатљиво и валија пос^таје метафора $а прогонитеље књиге у свим временима у којима влада тоталитарна власт. Свака генерација читалаца препознаће своје валије.

Није случајно да се књизи. и њеном полбжају у друштву посвећује овлика пажња: ово јекњига о причи и причању, а између књиге и прич# није велика раздаљина - они су синоними. Зар није и прича у овој књизи толико угрожена да се казује на скровитим местима и шапатом?